FANTASTIĈNA BIBLIOTEKA knjiga 5
Zoran Jakšić SEVERNJAK
Copyright © 1996 Zoran Jakšić
Copyright ovog izdanja © 2008 EVEREST MEDIA
Izdavaĉ EVEREST MEDIA 11070 Novi Beograd Narodnih Heroja 32/16 Poštanski fah 19 www.everest.co.yu
Zoran Jakšić – SEVERNJAK • Urednik: Boban Kneţević • Saradnici: Miodrag Milovanović i Vuk Marković •
Dizajn edicije: Tanja Jeremić • Tehnička priprema:
BELI PUT • Slika na naslovnoj strani: Wayne Barlowe •
Štampa i povez: ROTOGRAFIKA, Subotica, 2008 • Tiraţ: 2000 primeraka
Zoran Jakšić
SEVERNJAK
Knjiga umetnosti maĉa i noţa
Desetine klanova obitavaju u zemlji Saniji, u predelu tundri i večnog leda, izmeĎu tačaka koje geografi definišu kao Tri severa. Sever hladnoće, sever magnetnog kompasa i aurore, geografski sever. Ljudi tvrdi i večno u sukobu, u razmiricama i ratovima oko najpustošnije zemlje na svetu. Ponekad se upitam da li ovde postoji još jedan, četvrti sever, negde izmeĎu tri znana i priznata. Sever čoveka, sever bola i izdrţljivosti, četvrti sever duše.
Glava 1
Edesa
Dugo će poţiveti glavar koji će dati narodu ono najvaţnije: hleba, rakije i krvi.
Leonid Oinen
Ja sam niko.
Nema potrebe da me pitate za ime, jer ono je sahranjeno zajedno sa prošlošću i ne postoji, baš kao ni ja sam. Brisan sam sa spiska ţivih i mogu se nadati povratku tek kada ispunim svrhu i otmem ţivot i lice drugome. U meĊuvremenu, svako novo ime privremeno je i menja se zavisno od potrebe. Mogao bih sebe da nazovem Lazar. Neće biti istina.
Nekada sam bio majstor kruga sedmog i poslednjeg u plemenitoj veštini ubijanja noţem, onaj ĉije ime izgovaraju šapatom. Ono što je dugo bilo usud mojim takmacima postalo je usud meni.
Jedna stvar ipak se nije promenila: noţevi i seĉiva i dalje mi daju snagu. Bez njih ne postoji ni uspomena na mene. Kao što metal od koga su iskovani nema dušu, tako je ni ja ne posedujem. Ali zajedno dobijamo iskru koja nas ĉini razliĉitim. Moţda u dovoljnoj meri da otmemo ţivot od protivnika i zadobijemo ga ponovo za sebe.
Nosićeš smrt sa sobom, rekao mi je glavar
Vukodlaka. Predaj je i vrati se ţiv. Razume se, pokušaće
da te spreče da stigneš do prestonice Hiljadu jezera i da ispuniš zadatak. Pokušaće da te zaustave. Ţeleće da te zadrţe, ubiju ili, gore od svega, osramote. Nije nam ovde potrebno tvoje telo ako ne uspeš. Vrati se kao pobednik. Budi ubica, budi surmata, ili ostani zauvek mrtav.
Orkan briše oko mene, pokuša da zalupi vrata vagona jarmlandskog voza i spreĉi da izaĊem na stranu teritoriju. Nameštam regulatore odela na srednji poloţaj i kroĉim na tlo Velikog Leda. Uskoro poĉinje proleće,
kevätaika laulu, i temperatura se popela na minus
trideset.
U ovim krajevima retko se dešava da termometri u ovo doba godine preĊu nulu. Na permafrostu orkani i sneţne vejavice oznaĉavaju toplije dane; u drugo vreme prehladno je ĉak i za njih. Obazirem se i posmatram prolaznike koji nimalo ne ţure da se sklone sa brisanog prostora ispred stanice. Kao da se sve što dotakne dah ovih krajeva pretvara u led i poprima ĉvrstinu ĉelika. Ukljuĉujući ljude.
Kada mi je nareĊeno da umrem, pitali su me: „Hej,
surmato, da li veruješ u nešto? Da li veruješ u pravdu, u
milosrĊe? Poznaješ li Boga?“ Okrenuo sam se i gledao sve dok nisu ustuknuli pred onim što su ugledali – ili moţda pred nepostojanjem onoga što su oĉekivali. Onda sam im rekao: „Verujem u ono što vidim. Donesite pred mene vašu pravdu i milosrĊe. Pokaţite mi Boga.“
Napis na zidu poruĉuje da je ovo EDESA, Pograniĉno naselje. Iza ovog mesta poĉinje ledena Krayna. Ponoćno Sunce spiralno kruţi tik nad obzorjem, kotrlja se po granici svetla i sutona i kao da premišlja da li da ponovo zatone za ledene litice. Svu toplotu zadrţava za sebe i daje samo nagoveštaje onoga što je u stanju da uĉini po nekim drugim mestima. Ovo je zemlja sumraka. Sunce ovim krajevima nikada ne prilazi.
Nedaleko od sebe ĉujem ţagor, prigušene uzvike. To je grupa putnika iz Aaltolene, umotani su u grejna odela i krzna elukka talvi i svejedno se tresu od hladnoće. Kao deca zijaju u nebo. Ĉujem kako im vodiĉ nešto objašnjava i na trenutak dignem glavu.
Dţinovski beli orao raskrilio se iznad zidina grada, grabljivac raspona krila većeg od teretnog vagona. On jedri na polarnom orkanu ne miĉući krilima, sliĉniji kakvom heraldiĉkom simbolu nego ţivom stvoru. U Jar-Kulutu zovu ga sagaj, sneţna ptica. Ĉkiljim ne bih li video ima li nekoga u sedlu na leĊima belog orla, ali u polutami Edese teško je razabrati pojedinosti.
Starosedeoci promiĉu okolo sliĉniji duhovima nego ţivim ljudima. Oĉigledno imaju pametnija posla nego da gledaju za aaltolenskim putnicima. Ja takoĊe. Na tren prelazim pogledom ulice podno perona, ali izgleda da me niko ne sledi.
Neko vreme koraĉam prolazima zakrĉenim balama krzna i parkiranim sneţnim vozilima. Maantie Tammi,
Maantie Helmi, govore ţutoplavi natpisi sa zidova, jedva
ĉitljivi ispod naslaga leda. Najzad stiţem do slepe ulice na ĉijem ulazu prikladno piše Kuya Huhti, Aleja šapata.
Još jednom proveravam da li nekoga ima u okolini. Vidim pokret, ali to je samo odbegli haski, neobiĉno nalik krupnom polarnom vuku, toliko izmršavio da izgleda kao da mu se trbuh slepio za kiĉmu. Na leĊima psa još se vide tragovi biĉa prethodnog vlasnika, uspomena na sate vuĉenja saonica preko velikog leda
Krayne. Ţivotinja me odmerava isto onoliko
nepoverljivo koliko i ja nju. Zapravo smo sliĉni, on i ja. Obojica smo niko, osuĊeni na lutanje lavirintima mraza, i jedino krv moţe pomoći da se osetimo kao svoj na svome.
Kutija sa ispravama trebalo bi da se nalazi ispod iviĉnog kamena treće kuće u nizu. Jedna od veza u naselju Edesa ostavila ju je tu još pre nego što sam znao da ću poći do zemlje Trnova. Obazrem se, ali izgleda da sam jedini ĉovek u Kuya Huhti. Pusta skladišta i zidovi obrasli injem potpuno su nemi.
Noţem raskivam ledenu koru i odmiĉem kamen. Kutija od koţe ĉeka me na svom mestu. Prelazim pogledom preko hartija i sve mi izgleda u redu. Sada sam Jaromil Pohjoinen, trgovac krznom i uljem ulhrimaja i otac dvoje zdrave dece.
Onda najednom zastajem i osluškujem. Nema baš niĉega što bi makar nagoveštavalo opasnost. Ali haskija nigde nema, nestao je u senkama. Aleja šapata se pritajila, još tiša nego do tada. Ne pravim nagle pokrete, samo paţljivo osmatram. Skrivam noţ u levici i lagano se uspravljam.
Oni su tu, tri prilike umotane u krzno. Rasporedili su se tako da zatvore izlaz iz Kuya Huhti. Verovatno su me pratili od stanice sve do ovog ćorsokaka.
Uopšte ih nisam primetio, što je loš znak. Oĉevidno se radi o profesionalcima.
U rukama najvišeg vidim harpun od belokosti, ostala dvojica drţe noţeve. Hladno oruţje: predviĊeno je da sve bude tiho. Postavili su se tako da mi odseku odstupnicu.
To odreĊuje moj stav prema njima. Oĉevidno rade za ašara jar-kulutskog i cilj im je da se diskretno postaraju za mene.
Okrećem se prema njima, povijen i malo raširenih nogu. Harpunar podiţe ruku prema meni u znak opomene: ne miĉi se. Vidim koliko je krupan. Kada bih stao pored njega, moja glava doprla bi mu do polovine grudi.
I dalje skrivam noţ u levici, kutiju sa ispravama drţim drugom rukom ispred sebe u visini grudi.
Odmeravam pokrete kojima bih mogao da ga rasporim i, da, savršeno sam miran.
Baci, pokazuje mi harpunar. Odlaţem isprave na led. I drugu ruku, ponavlja on nestrpljivo. Uspeo je da primeti da nisam goloruk. Ĉekam sekundu, ali sva trojica pridošlica nepomiĉni su i ja ni po najmanjem migu ne mogu zakljuĉiti ko će prvi krenuti na mene. Spuštam seĉivo ispred nogu i uspravljam se ruku dignutih u visinu ramena.
Napadaĉ s leve strane predvodnika najzad pravi grešku i pribliţava mi se na dva ili tri koraka. Noţ je digao u visinu lica, seĉivo je ţućkasto kao sasušena kost. Prepoznajem boju krvnog otrova mustaverrena. Na trenutak uhvatim sjaj napadaĉevog oka, bezbojno svetlucanje koje odaje savršenu ravnodušnost prema ubijanju – klanje je za ovog Trna posao kao bilo koji drugi – a onda se ovaj pokrene i bez ikakvog upozorenja pokuša da mi sjuri oštricu u desni bok.
Pokreti su mi sasvim jednostavni, gotovo školski. Koristim zamah bledookog da ga proburazim njegovim sopstvenim otrovanim noţem. Pri tom primenjujem fintu toliko puta ponavljanu i uveţbavanu da mi se ponekad ĉini da sam se rodio s njom. Protiv drugog napadaĉa upotrebim napad u povlaĉenju istim noţem. U dva poteza razoruţavam ĉoveka i seĉem mu vene na oba zapešća, zatim ga okrećem kao ţivi štit protiv harpunarovog oruţja.
Sam harpunar zadaje mi nešto više teškoća, i pored krupne graĊe ĉovek je izuzetno pokretljiv i polazi mu za rukom da dvaput izmahne prema meni. Posle drugog uboda harpun ostaje zaglavljen izmeĊu rebara ţivog štita.
Najzad pravim trostruku fintu sa napadom u okretu, posle ĉega ostavljam noţ duboko zariven u harpunarevo rame. Potom upotrebim punu snagu da istrgnem harpun iz grudi drugog napadaĉa i zamahujem njime prema predvodniku. Nema u tome veštine, tek puke snage, ali harpunar kao da tek tada shvata šta se desilo. Vidim da mu je iz oĉiju nestalo straha i da ga je smenilo nešto što gotovo liĉi na mirenje – ili moţda prepoznavanje. Harpun mu se zariva posred oka, probija lobanju i krnji zid iza glave. Telo ostaje iskrenuto uz smrznutu površinu u sve široj tamnoj lokvi, prsti još nekoliko trenutaka kopaju oko šiljka kao da bi da ga izvade.
Obazirem se oko sebe, malo zadihan. Deluje kao da se sukob odigrao neprimećeno – što je uostalom i bilo ţelja mojih napadaĉa. Dvojica su pruţeni nasred ulice, harpunar je podno zida klonuo preko sopstvenog oruţja i više ne mogu da mu vidim lice.
Ĉitav prizor odigrao se u potpunoj tišini, nije bilo jauka, ĉak ni stenjanja. Tokom napada nijedan napadaĉ nije pustio ni glasa. Osećam poštovanje prema ašarskim ubicama. Mnogo smo sliĉniji nego što sam mislio.
Prilazim bledookom napadaĉu i podiţem mu glavu. On mi je najsliĉniji po licu i stasu. Preturam mu po dţepovima i nalazim isprave, oĉevidno laţne koliko i moje. Na njima piše da je ĉovek kome pripadaju Vitomil Glinka, treći pomoćnik ekstraktora u rafineriji Gorsky. Tu su još zdravstvena potvrda i kartica dozvole za rad na bušotinama.
Oklevam jedan trenutak, onda guram isprave napadaĉa sebi u dţep, a u njegovu odeću trpam svoje, sada neupotrebljive.
Zatim hvatam laţnog Glinku oko pazuha. Telo je još klizavo od krvi i zaštitne masnoće i nekoliko puta mi ispada iz ruku. Dovlaĉim ga do bala sa krznom naslaganih duţ zida slepe ulice i prevaljujem izmeĊu dva reda. To ponavljam još dva puta, svakog ĉasa se osvrćući da proverim da li me je neko opazio. Ĉovek iseĉenih zapešća još nekoliko puta se trgne u mojim rukama i tek tada omlitavi. Potom odguram bale sa krznom taman toliko da zaklonim tela.
Putem prema poprištu nogama razbacujem sneg preko tragova krvi koja se putem okrunila sa odeće Trnova.
Najzad stiţem do lokvi na samom poprištu sukoba. Tu brišem ruke, pokušavam da oĉistim smrznute crvene tragove sa grejnog odela, ali same lokve ne diram. Za sada verovatno još nema potrebe za ţurbu. Ĉitav sukob nije trajao više od nekoliko sekundi, svakako nije bilo vremena da se digne uzbuna.
Koristim noţ da zgrebem sa odeće izdajniĉke mrlje crvenila, one neobiĉno podsećaju na crveni vosak nakapao po rukavima i grudima mog odela. Komadići staklasto krckaju i padaju na led. Posle nekoliko minuta mrlje su i dalje tu, ali gotovo neprimetne na tamnoj površini zaštitnog odela. Mogao bi ih opaziti onaj ko taĉno zna za ĉim traga.
Dok polazim, izmršaveli haski ponovo se pojavljuje i oprezno njuši mesto gde su do skora leţala tela napadaĉa. Njegovo prisustvo trenutno mi odgovara, jer verovatno znaĉi da u okolini i dalje nema radoznalaca. Ali neće dugo proći i situacija će se preokrenuti.
Razmišljam o tome kako će pseto pre ili kasnije prići balama da bi se hranilo.
Noţ mi samo na ĉas sevne u ruci i već se nalazi nekoliko metara dalje, zakovan izmeĊu haskijevog vrata i lopatice. Pas pokušava da napravi korak i klone. Na trenutak ostavlja utisak da se pogurio da prikupi snagu.
Proveravam da bih bio siguran da je ţivotinja mrtva, zatim izvlaĉim seĉivo. Onaj ko bude došao u Aleju šapata sada će uz smrznute lokve i tragove borbe videti truplo lutalice. Ima li razloga da pomisli da i ostala krv nije pseća?
Ne znam koliko će mi to što sam uradio kupiti vreme. Razume se, moram uĉiniti sve što sam u stanju da sakrijem tragove, ali ne smem imati poverenja da će išta upaliti.
Sada mi improvizacije mogu znaĉiti opstanak. Jer negde je procurilo. Baš kao što sam i oĉekivao kada sam izabrao da na put krenem na ovaj naĉin.
Brzina kojom su me našli govori da je Veliki Vukodlak bio u pravu. Ovoga puta pokrenuta je ĉitava mašinerija Trnova da bi se spreĉio dolazak prvaka Rige. To znaĉi da će mi zadatak biti teţi nego ikada i da je potrebno da paţljivo razmislim šta mi je najbolje da uĉinim da ne bih pao u ruke protivnika.
Poslednji put proveravam da li je na meni ostao neki trag borbe. Onda polako, kao da se ništa nije dogodilo, odlazim sa poprišta.
Glava 2
Riga
U našem ponašanju nema junaštva, ali je vaţno ostaviti privid junaštva. Potrebno je pretvarati se da govoriš istinu, a sve vreme izgovarati laţi. Opsena raĎa opsenu, a igre se vode unutar drugih igara. Tako se raĎa politika klanova.
Leonid Oinen
„Lazare! Lazare Nekadny!“
Okrećem se. Na dnu hodnika podzemnih dvorana esnafa ubica stoji stari Vukodlak Leonid Oinen, Noćnik, devetostruki surmata i upravnik visoke škole za ubice u Tuli. Dok gleda pravo u mene, vuĉje crte mu osvetljava osmeh.
Prilazim mu i grlim ga. Moj bivši uĉitelj noţa i maĉa odaje isti onaj utisak tvrdoće kao i u vreme kada sam otpoĉinjao obuku, pre gotovo petnaest godina. U meĊuvremenu su mu hirurzi isekli otprilike polovinu utrobe, a nogavica ispod desnog kolena skriva gvozdenu protezu, ali on svejedno zraĉi snagom. Dok se neki ljudi skrivaju pred tokom vremena i ĉine sve da ga izbegnu, Leonid Oinen zaustavlja starenje tako što mu prkosi u lice.
„Dugo se nismo videli“, kaţe Noćnik. „Dobrodošao, Lazare. Dobrodošao na sabor ubica.“
Zajedno se spuštamo hodnicima ukopanim u permafrost Tule. Bio sam najdraţi uĉenik Leonida Oinena, a ostao jedan od omiljenih saradnika. Nauĉili smo dragocenu stvar, nas dvojica: umemo da ćutimo zajedno.
Oko nas su mrka lica, opaljena mraznim vatrama Rige. Ţamor tih, prigušen. Nema meĊu nama onoga ko nije okrvavio ruke bar nekoliko puta u ţivotu. Pogledi tvrdi, oĉi uvek na oprezu. Izrazi lica kao da govore: Pazi
na sebe. Čuvaj se i dok si u bratskom zagrljaju. Čuvaj se pre svega tada.
Svako zna da esnaf ubica predstavlja kamen temeljac našega društva. Po snazi i vaţnosti koljaĉi su prvi, oni odreĊuju puteve i zadaju osnovne smernice ponašanja svima ostalima. Trgovci i bankari dolaze sledeći. Bratstvo ubica predstavlja moć – a moć je osnova vladavine. Uobiĉajeno je da se glavar bira iz redova našeg esnafa, jer dobar i pravedan vladar mora biti dobar ubica.
Naše društvo uvek je posvećivalo zasluţenu paţnju školovanju ubica i mnogi su se odvajkada rado opredeljivali za sveti poziv oduzimanja tuĊih ţivota. Ali obuka poĉinje još u detinjstvu, ne dozvoljava opuštanje ni za tren i ne prekida se do kraja ţivota. Zbog toga je broj pravih, obrazovanih ubica vrlo mali.
U prolazu vidim poznata lica: Bogdan Hauka, struĉnjak za garotu, ĉovek koji se nikada nije nasmešio na javnom mestu. Blizu njega stoji Antonjin Kowalsky, bivši Ognjeni govornik, nekadašnja desna ruka Velikog Vukodlaka, sada siva eminencija vladarevih protivnika. Uz njih je i baron Lakana, poznatiji pod nadimkom Dvorska Luda, plemić iz Zelene Zemlje, za koga se priĉa da je u esnaf dospeo ne toliko zahvaljujući umeću, koliko poznanstvima na pravim mestima i bezumnoj surovosti.
Onda primetim da me Kowalsky posmatra.
Izraz mu je smiren, ĉak spokojan, pogled malo zamišljen. Deluje kao da posmatraĉ nije sasvim prisutan.
Još davno nauĉio sam da se ĉuvam ljudi sa takvim pogledom. Budi oprezan, Lazare, kaţem sebi. Ovaj
čovek te mrzi.
Nekoliko trenutaka pre nego što ću sa Noćnikom ući u sabornu dvoranu, ţamor oko nas se prekida. Okrećem se i vidim da su se na vratima pojavili gosti iz klanova Oniksa i Psoglava. Za njima ulazi Trnov ambasador. Potpuni je tajac dok predstavnik Karelije prelazi prostor do saborne dvorane, ali on se pravi da ništa ne primećuje.
Polazimo za gostima da bismo stali na svoja mesta. Na ulazu u podzemnu dvoranu sabora ubica toplota me zapahne kao iz peći. Nekoliko trenutaka puštam da me vrući vazduh dira po licu, blagosloveni znak vatre koja ţivot daje.
Preda mnom je masivni sto u vidu prstena, dovoljno veliki da za njega stane stotina krvnika. Prisutni su sve vreme na nogama: u sali ne postoji nijedna stolica.
U središtu prstena, na ognjištu ukrašenom znakom pentagrama, bukte plamenovi usred bazena napunjenog kamenim uljem i oblizuju otvor dimnjaka useĉenog u tavanicu.
Kada se uĉesnici sabora ubica skupe oko stola, blesak plamena ne dozvoljava da jedni druge jasno vide. Dok traje donošenje odluka veoma je vaţno ne gledati sagovornika u oĉi. Nije dozvoljeno direktno razgovarati; govornici se mogu obraćati samo Vatri.
Noćnik i ja prilazimo svojim mestima za stolom, neposredno pored glavarevog. Nedaleko od nas staje Bogdan Hauka, zatim polako prilazi i Antonjin Kowalsky. Pogledi su im okrenuti ka vatri i obojica se prave da nas ne primećuju.
Leonid Oinen podiţe sa stola masku Ognjenog Govornika, onog koji zbori u ime Vatre, da bi je namestio sebi na lice.
Kolo sabora ubica stoji lica okrenutih vatri. Crte su mirne u odblesku boje pakla. Poruĉuju da je svako od nas spreman da uĊe i u pravi pakao ukoliko Veliki Vukodlak naredi. Postepeno razgovor zamire i nekoliko trenutaka jedini zvuk u dvorani je huktanje visokih plamenova koje tavanica ţeljno usisava.
„Vatri govorim, jer samo će me vatra saslušati“, poĉinje Leonid Oinen.
Ĉujem kako ubice ponavljaju za njim: „Vatri govorim.“
Stari Noćnik nastavlja:
„Vatra je suština ţivota, deo Sunca, deo Ĉrnboga.
Vatri govorim, u vatru se nadam.“
Kao jeka za njim dopire: „U vatru se nadam.“
Iza ritualne maske govornika, osvetljen odbleskom plamenih jezika koji se viju i upliću, razbuktavaju i ponovo smiruju, Leonid Oinen zvuĉi kao otelotvorenje paganskih boţanstava koje je klan nekada slavio. Glas mu je razgovetan i dubok:
„Vatri govorim. Većina ovde prisutnih zna za dogaĊaj koji se pre nešto više od dva dana zbio kod Anijanskih vrata, u pograniĉnoj zoni izmeĊu Trna i Vukodlaka. Pala je krv i izgubljeni su ţivoti. Boj je zaustavljen, ali pravda traţi zadovoljenje. Pisano je u zakonima Sanije da se sukobi klanova neće rešavati ratovima, već viteškim bojem glavara ili njihovih predstavnika. Ĉelik protiv ĉelika, njihov surmata protiv našeg. Veliki Vukodlak već je poslao radiogram u kome je uputio izazov ašaru i javljeno mu je da je poruka primljena. Traţim od tebe, Vatro, da mi otkriješ ime onoga ko će biti izabran da predstavlja Vukodlaka.“
Glas koji prvi progovara dopire sa druge strane velikog ognja.
„Vatri govorim. Ja se ne slaţem. Svi dobro znamo šta se dogodilo na Anijanu. Do kada ćemo trpeti takve nepravde, Vatro, i prepuštati slepom sluĉaju da ih razrešava umesto nas? Zbog ĉega da proglašavamo nekoga za pokojnika i da rizikujemo da nas njegova slabost sve izneveri? Uzmimo radije sami ono što nam po pravu pripada!“
Posle tih reĉi ĉuje se slabi ţamor, ali većina ubica samo ćuti, zagledana u plamenove. Očekivali su ovakav
nastup i niko nije iznenaĎen, pomislim. Na trenutak
okrećem pogled prema Kowalskom, ali njegovim licem ne prolazi nikakav izraz.
„Vatri govorim.“ Reĉ uzima oblasni ubica pokrajine
Andoja i Lagoja. „Nisam jak govornik. Ali znam gde leţi istina. Ovaj esnaf ima snagu. Zašto da šaljemo pojedince? Udarimo svi zajedno i uništimo protivnika jednom za svagda!“
„Vatri govorim.“ Glas Leonida Oinena zraĉi
smirenošću. „Neki pripadnici bratstva izgleda zaboravljaju na kodeks. Vekovima je surmata cvet naše tradicije, sveti pokojnik koga Ĉrnbog odreĊuje da pravdu donese.“ On zastane, zagledan u vatru, kao da u njoj ĉita reĉi koje će izgovoriti. „Ţivot jednog ĉoveka već je dovoljno vredan. To je razlog zbog koga u boj šaljemo samo pojedinaĉne mrtve. Zar to sada treba da zamenimo ţivotima mnogih? Kaţu da su se nekada, u vreme klanovskih ratova, snegovi crveneli od krvi Vukodlaka. A ja kaţem da je to bilo i od stida! Razdvojene i posvaĊane
„Vatri govorim, u vatru se nadam.“ Javlja se Bogdan
Hauka. „Govoriš o pokojnicima i njihovoj pravdi, Vatro. Ali ja neću da mrtvi i sahranjeni govore umesto mene! Veliki Led ih je proţdrao i uništio. I šta sad rade? Evo ih tu, meĊu nama, odreĊuju puteve ţivih. Ono što je bilo, ne vraća se. Istorija je mrtva, baš kao i oni koji su je stvarali. Bio sam pokojnik i znam šta to znaĉi. Ne ţelim to nikada više! Govorim o nama, ovde i sada. Neću da
mi mrtvi kroje ţivot!“
Pljesak iz nekoliko krajeva sale, mnogo jaĉi nego što sam oĉekivao. Pogledi se krišom okreću prema nama i smesta vraćaju vatri. Loše stoje stvari, pomišljam. A najlošije je što su umetnici maĉa i noţa podeljeni.
Leonid Oinen je zagledan u razbuktalu lomaĉu na sredini saborne dvorane. On ĉeka da se galama umiri.
„Da li si svesna, Vatro, da to što govoriš znaĉi rat?“ Ovog puta progovara baron Lakana:
„Zar se uvaţene kolege ubice plaše rata?“
Do mene dopire ţamor zapanjenosti oko okruglog stola. Do sada se niko nije usudio da to ovako direktno izgovori. Setim se reĉi Leonida Oinena: Ne treba se
plašiti javnih napada. Ali treba uvek imati u vidu da su oni obično samo vrh ledenog brega.
Šta je to Kowalsky smislio?
Sa drugog kraja podzemne dvorane ĉujem glas koji ne prepoznajem.
„Vatri govorim. Ašar je prevarant. Koliko je naših
surmata stradalo jer je poglavar Trnova poslao svoje
ĉankolize da ih presretnu i zaustave još na putu? Zar da najbolje gubimo zbog tuĊinske nevere?“
Prozvani ašarev predstavnik se meškolji: vidim ga kako se, debeljuškast, oslonio s obe ruke o okrugli sto.
„Vatri govorim. Svakako da ne treba tako priĉati. Srce me boli kada vidim takvo nepoverenje.“ Glas Trna je nazalan, ton ravnodušan. „Ko je ikada bio za pošten i ravnopravan boj pokojnika, ako ne Trnovi?“
Grohot svuda oko okruglog stola. Ĉak se i predstavnik Oniksa posprdno nasmeši.
„Ašaru je ţao što protivniĉkim surmatama ne moţe i danas da pruţi onakvu bezbednost kakva je nekada bila zagarantovana...“
Jaĉi smeh i povici: „Napolje!“
„... Ali zbog poznatog stanja kod Anijanskih vrata situacija je znatno sloţenija nego što je to ranije bilo sluĉaj. Ašar naprosto ne moţe tvrditi da će s pravom ozlojeĊeni narod propustiti Vukodlake izazivaĉe i...“
Reĉi ašarskog predstavnika guta galama. Povici: „Tišina!“ „Napolje!“ i „Sramota!“ Leonid Oinen neko vreme bezuspešno pokušava da povrati red.
Šta to govori? pomišljam. Zar ne shvata da će pristalice Kowalskog to jedva dočekati? I onda: On se namerno stavlja na njihovu stranu. Zar je stanje toliko loše?
Leonid Oinen se okreće prema meni i jedva primetno vrti glavom.
Trn ništa ne razume, shvatim najzad. To je aparatĉik koji naprosto izgovara reĉi po formuli uobiĉajenoj pred dvoboje surmata. Njegov zadatak je da na vukodlaĉkom saboru zvaniĉno prihvati dvoboj u ime Karelije, a ne da razmišlja sopstvenom glavom. Uopšte mu nije vaţno šta se stvarno dogaĊa.
„Vatri govorim.“ Posle Trna javlja se predstavnik
Psoglava. „Psoglav i Trnovi smatraju da treba prerazmotriti neke klauzule ugovora o bezbednosti izmeĊu Vukodlaka s jedne strane i reĉenih klanova s druge. Oni osećaju da uslovi koje su im svojevremeno nametnuti preko...“
U dvorani, pandemonijum. „Napolje!“ „Izdajnici!“ „Anijan je naš!“ „U Vatru s njima!“
Predstavnici Trna i Psoglava pokušavaju da govore, ali se ne ĉuju od povika Vukodlaka. Nešto kasnije, obojica izlaze iz sale praćeni zviţducima. Posle nekoliko trenutaka, prati ih izaslanik Oniksa.
U sabornoj dvorani galama se nastavlja. „Od njih oĉekujete vitešku borbu?“
„Razapeće našeg surmatu nasred Karelije!“
Primećujem kako Dvorska Luda daje znake Noćniku i pokušava da se nadviĉe sa ĉitavim saborom ubica ne bi li dobio reĉ: utaman. Isto tako mogao bi se takmiĉiti sa zavijanjem ĉopora prvog glavara Vukodlaka.
„Vatri govorim.“ Prezriv, dubok glas u nekoliko
trenutaka uspeva da postigne ono za ĉim se baron Lakana poduţe upinjao. Lecnem se. To je Antonjin
Kowalsky liĉno. Galama se oko njega gasi u trenutku i Vatru ponovo opasuje krug tišine.
Ali bivši Ognjeni govornik ne traţi reĉ za sebe. Posle nekoliko trenutaka on pokaţe na Lakanu: „Zar vatra ne ţeli da posluša ovog ĉoveka?“ Onda slegne ramenima i kao uzgred doda: „Moţda ima da kaţe nešto vaţno.“
Sada je tišina u sali potpuna. Dvorska Luda, koji je najzad dobio priliku da progovori, okleva. Ĉujem šuškanje hartije sa koje se sprema da proĉita nešto: uznemiren je. Shvatam da je sve do sada bilo samo predigra i da će prave stvari biti izgovorene za nekoliko trenutaka. Kucnuo je ĉas da se krene u napad. Govoriće baron Lakana, ali svima je jasno da to zapravo progovara Antonjin Kowalsky.
„Vatri govorim. Vatra zna da naš malobrojni esnaf ubica drţi u rukama glavninu moći.“ Sada su reĉi Lude ĉudno lišene boje i više podsećaju na deklamovanje. Deluje kao da Lakana i sam prvi put vidi poruku koju prenosi esnafu. „Ţeleo bih da danas razmotrimo neka pitanja. Pre svega, ţeleo bih da pogledamo da li je ta moć ravnomerno rasporeĊena.“ Glas predstavnika Zelene zemlje postepeno dobija zalet. „Kodeks kaţe da su svi majstori plemenitog zanata jednaki. Da li se toga drţe oni koji vode naš red? Pogledaj ih dobro, Vatro, i šta vidiš? Laţ i izvitoperenost.“
U sali vlada potpuni tajac. Mešavina odglumljene preneraţenosti i tihog uţivanja: zapravo niko nije iznenaĊen razvojem dogaĊaja. Sasvim suprotno: ovo su ĉekali sve vreme.
„Govori se, Vatro, da uvaţene glavešine esnafa radije biraju mir i sigurnost svojih tajnih imetaka nego rizike otvorenog sukoba i pre će raditi iza leĊa nego što će se upustiti u borbu. O, zvaniĉno oni su kao i ostali ĉlanovi bratstva, uzdrţavaju se od svih vidova zemnog bogatstva. Ali govori se da je polovina novca Tule njihovo. Ĉak kaţu da je glavar liĉno ima otvoren raĉun kod njih.“
Ovo je otvorena pobuna, pomišljam. Zar su sišli s uma? Šta imaju na pameti? Da otpočnu rat i istovremeno izazovu cepanje bratstva?
„Hoće da kaţe da naše glavešine vrlo razborito vode raĉuna o tome kako ulaţu svoje junaštvo. Oh, bude neko od njih s vremena na vreme surmata i krene u boj za Vukodlaka. Ali za sebe će izabrati najlakšeg protivnika. Zna se vrlo dobro ko meĊu njima postaje pokojnik i na kakav naĉin. Moćnici odlaze u boj samo ako su sigurni
da će pobediti.“
Baron nastavlja, glas mu je zadihan:
„Kaţu da nas ĉuvaju od rata dok brane da zloĉince nauĉimo pameti. Zapravo ĉuvaju sebe i svoje glave. Pogledaj ih, Vatro, kako glume jaganjce. Zar svojevremeno nije trebalo da Nekadny ode da se bori protiv Udolfa Svjatislava? Pa ipak, on nije proglašen za pokojnika, nego su glavešine poslale drugog u taj boj. Zato što je Svjatislav jak, a Lazar Nekadny ne sme da bude ugroţen na svom dragocenom mestu. Oh, ta igra moći kod Vukodlaka!“
Ovog puta ĉak je i stari Leonid uzdrman. On namešta masku, stoji kruto uspravljen i nakašljava se. Optuţbe koje iznosi baron Luda nebulozne su i većina prisutnih to zna – ali kao i mnogo puta u ţivotu, ton i nastup mnogo su vaţniji od poruke.
„Ovoga puta ulog je veliki i pokojnik Trnova svakako će biti moćan“, govori Lakana. „Ali voĊe bratstva su se već dogovorile. Poslaće nekog od nas ko će sigurno izgubiti. Zašto bi ugroţavali sebe? Sukob će biti okonĉan u korist Trnova. Da li je to izdaja? Pa šta ako jeste! Vaţno je da su dragoceni poloţaji saĉuvani!“
Zašto se niko ne oglasi? upitam se. Da li je moguće da svi misle kao on?
Osvrćem se na jednu, zatim na drugu stranu. Plamenovi bukte i liţu narandţastim jezicima otvor u obliku levka, kao da će nas usijano središte prostorije sve progutati. Na trenutak imam osećaj da sam jedini u toj sali. Postoji taĉka na kojoj ćutanje postaje podjednako prodorno kao vrisak.
„Vatri govorim“, izgovaram glasno.
Glave se okreću, pogledi se odvajaju od hipnotiĉne igre svetlosti u smeru iz koga kao da nisu oĉekivali reakciju.
„Hoću da se prijavim.“ Glas mi je sasvim miran. „Ţelim da predstavljam Vukodlaka na megdanu u Kareliji.“
Na trenutak se okrećem prema Kowalskom i vidim da me ovaj netremice posmatra. Pogled mu je smiren i – da li mi se to samo ĉini? – zadovoljan. Očekivao je ovo, pomislim. On je ţeleo da se javim. Da li je moguće da je
čitava predstava počela zbog mene?
Nekoliko trenutaka ispod oka odmeravam lica okupljena oko plamenova. Da li ste ovo planiralil upućujem im nemo pitanje. Odgovara samo huka lomaĉe.
Črnboţe, zar sam imao drugog izbora?
Galama ponovo poĉinje. Zaleće se kao lavina iznad morene, polako uzima zalet i pretvara u nešto besno, nezaustavljivo.
„Takvo nazovi viteštvo sputava pravdu!“ „Dosta je bilo preţivelih naĉina!“
„Niko ne sme da porekne narodu pravo na rat!“
„Dosta.“
Glas se zariva usred galame. Iako ne preterano glasan, uspeva da se izdvoji izmeĊu svih ostalih, razliĉit kao srebrni rapir izmeĊu gvozdenih. Ispunjen autoritetom, tera glave da se i protiv volje trgnu prema njemu.
„Dosta!“
Ĉovek u grimiznom ogrtaĉu kroĉi u sabornu dvoranu i kreće prema mestu za okruglim stolom koje je do tada bilo upraţnjeno. Za sobom ostavlja trag tišine. Uz Vatru, jedini zvuk u podzemnoj dvorani proizvode njegovi koraci.
Glavar Anund Jakov III, vrhovni zapovednik orlove garde Rige i Veliki Vukodlak liĉno.
Ne okrećući glavu, bacam pogled prema baronu Lakani. Njegovo ĉelo je oznojeno, pogled unezveren. Prvi put od poĉetka sabora Dvorska Luda izgubio je sabranost. Otvorenih usta gleda ĉas u Kowalskog, ĉas u glavara Rige. Kao i ja, nije oĉekivao da će se ovaj danas pojaviti.
Glas je dubok i ne mnogo glasan, ali sasvim razgovetan na pozadini huke plamenova, kao da predstavlja njihov neodvojiv deo.
„Zar niko od vas ne shvata?“
Prisutne ubice kao da se bude iz sna. Oni tek sada poĉinju da se meškolje, zgledaju, kao da ih mesta više ne drţe. Verovatno se mnogi pitaju od kada Veliki Vukodlak sluša iz potaje i da li je prepoznao govornike. Jedno je kada znaš da će glavarevi ţbiri preneti tvoje reĉi tamo gde ne treba, sasvim drugo uraditi to liĉno i na tako neposredan naĉin. Jer većina je davno nauĉila da postoje i pametnije stvari od ispreĉavanja na put Anundu Jakovu. Opasni su ĉlanovi esnafa, ali onaj koji ih vodi mora biti opakiji od ostalih.
Prvi se oglašava baron Dvorska Luda.
„Ti, ti ne shvataš, glavaru“, kaţe on. Glas mu zvuĉi samotno i nesigurno.
Anund Jakov okreće se prema Lakani. Ima u tom pokretu neĉega od grabljive zveri, kao da ĉitavo glavarevo drţanje opominje na opasnost. Iz nekog razloga, Luda to izgleda ne primećuje. Naprotiv, liĉi na ĉoveka kome se samopouzdanje sve brţe vraća. On nastavlja:
„Moţda si ti i Veliki Vukodlak, ali ti to ne daje za pravo da prekidaš sabor Vatre. Vatri govorim, u vatru
se nadam. Ţelim da stavim na raspravu odluku o
odmazdi. Anijanska vrata ne smeju proći nekaţnjeno!“ I dalje tajac.
„Svi misle kao ja i svi će me podrţati!“ izjavljuje Dvorska Luda.
Ali Bogdan Hauka gleda negde u srce vatre, a Kowalsky samo ćutke posmatra.
Veliki Vukodlak se pokreće. U nekoliko koraka prilazi baronu Lakani.
„Recite mu! Recite šta svi mislimo!“ Luda se okreće ĉas na jednu, ĉas na drugu stranu.
Huktanje plamenova skriva odgovore, ukoliko ih ima. „Budalo!“ govori Anund Jakov.
On staje iznad ubice iz Zelene zemlje, ogroman u grimiznom ogrtaĉu, i grabi ga za revere. Iako nikada nije bio surmata, u tom trenutku nalik je svome ocu koji je
golim rukama slomio vrat Psoglavcu, tren pre nego što će i sam izdahnuti.
„Ne smeš to da ĉiniš!“ Baron se izvija i pokušava da se oslobodi. „Ne smeš, Anunde Jakove! Svi su na mojoj strani! Ne smeš mi ništa!“
On se trza na jednu stranu, zatim na drugu, ali ga Veliki Vukodlak ĉvrsto drţi.
„Ostavi me! Ĉuješ li – Ostavi!“
Luda pokušava da se otme i jednom rukom udara glavara po obrazu.
Iz grudi Velikog Vukodlaka dopire prigušen zvuk. On odiţe Lakanu sa poda i drţi ga sekundu ili dve ispred sebe u rukama. Za takav potez treba biti obdaren nadljudskom snagom ili moţda istim takvim besom. Na ĉas glavarove oĉi narandţasto blesnu odsjajem Vatre – i ko bi rekao da se pred nama ne nalazi zver koja od iskona luta po pustarama Sanije? Verujem da se niko ne bi iznenadio da je Anund Jakov dograbio barona i rastrgao ga u komade tu ispred sviju. Ali umesto toga glavar se napregne još više, raširenih nogu, i pre nego što iko shvati šta radi, hitne Ludu u sabornu vatru.
Kameno ulje pljusne na sve strane, poprska tavanicu i nekoliko najbliţih ubica. Baron Luda u trenutku se pretvori u buktinju, ĉitava desna ruka i polovina lica zahvaćeni su mu narandţastim plamenovima. Zavijajući, on se kotrlja po tlu, pokušava da ugasi kamenu vatru. Dotrĉavaju dvojica ili trojica iz bezbednosti, bacaju preko njega šinjele i umotanog ga iznose iz prostorije. Polako cviljenje ranjenika postaje sve tiše.
Plamenovi se još neko vreme viju po podu oko saborne Vatre i po okruglom stolu. U sali ostaje da visi zadah oprljenog mesa.
Okrećem pogled prema Kowalskom. On oseti da ga posmatram i na trenutak uperi oĉi prema meni. Lice mu je potpuno bezizraţajno.
„Surmata će poći i surmata će pobediti!“ govori Anund Jakov. „Ko ima pravo da napušta puteve starih i ugroţava one koji će tek doći?“
On se okreće prema meni. Pokreti su mu najednom vrlo formalni, drţanje kruto. Pomalo podseća na sveštenika tokom prazniĉne sluţbe u hramu Ĉrnboţjem. Kada progovori, glas mu je napevan:
„Lazare rittari, umri za mene.“ Naklanjam se i ĉekam.
Glavar se okreće središtu podzemne dvorane.
„Da li Vatra ima neku reĉ protiv poĉasti koju ja, Veliki Vukodlak Rige, Anund Jakov III, ukazujem ovom ĉoveku, poĉasti gubljenja ţivota u ime otadţbine?“
Huktanje plamenova. Vidim kako Bogdan Hauka zausti da nešto kaţe i predomišlja se. On se zgleda sa Kowalskim. Na trenutak imam osećaj da su razmenili neku poruku iz koje sam ja u potpunosti iskljuĉen. Pauza se oduţuje. Niko ne izgovara ni reĉ.
„Ako je tako, onda te proglašavam mrtvim, nosioĉe maĉa i noţa“, govori Veliki Vukodlak. „Dostigao si vrhunac u rukovanju tuĊim ţivotima i prevazišao druge u potrazi za savršenstvom ubijanja. Sada te tundre Rige zovu, jer kucnuo je ĉas da se oduţiš. Mnogo puta prolazio si Anijanska vrata da odbraniš ĉast svoju i našu, pokojniĉe, i svaki put vraćao se kao pobednik. Uĉinićeš to i sada.“
Ćutke stojim i ĉekam. Glavar se okreće Vatri.
„Od sada si pokojnik, imena nemaš, i tvoji prijatelji moraju te zaboraviti, a ţena i porodica oplakati. U borbi protiv izazivaĉa nemaš šta da izgubiš. Samo pobeda nad
surmatom Trna vratiće te meĊu ţive. Govorniĉe, ĉitaj
nam kodeks!“
Na pozadini huke ĉujem glas Leonida Oinena:
„Tvoje će oruţje deo surmate biti, da krv pusti, da ţilu otvori. I neće napustiti ruku pokojnika; i neće poleteti, već će po ledu kročiti.“
Glavar se diţe i obilazi savetnika da bi stao do mene. Tajac u sali je potpun.
„Upamti, pokojniĉe“, govori glavar. „Ti si izazivaĉ i moraš sam dospeti do prestonice Hiljadu jezera.
On se obazire po sali.
„Ovo su posebni dani. Bezbrojne ubice niţeg ranga ţeleće da te vide mrtvog u telu, a ne samo po ukazu. Poznato ti je da surmata koji iz bilo kog razloga ne izaĊe protivniku na megdan ostaje mrtav zanavek, a njegova porodica osramoćena. Nemoj da dopustiš takvu sudbinu.“
„Ko će biti moj protivnik?“ pitam glavara Vukodlaka neposredno pre nego što će ritual biti završen. „Da li je Trn odgovorio na izazov? Da li je ašar proglasio surmatu iako ne zna ime izazivaĉa?“
Gospodar Rige stoji preda mnom, ogroman u grimiznom ogrtaĉu, lica prekrivenog kalpakom od koţe polarnog vuka.
„Prvak Trnovog ašara nekada se zvao Udolf Svjatislav i bio je rittari nosilac sekire. Ti ga dobro znaš, surmato, jer je pre dve godine trebalo da se sukobite na teritoriji ovog grada. Avaj, on sada više nema ime.“
Dugo me odmerava. „Baš kao ni ti, pokojniĉe.“
Glava 3
Jarmland
Legenda kaţe da je klan Vukodlaka dobio ime prema prvom glavaru, koji je došao sa Velikog Leda i ujedinio nomadska plemena Rige u veliki i jak narod. Kada je neprijateljska vojska došla da ih porobi, on je otišao u pustaru, ulovio predvodnika vučjeg čopora i navukao na sebe njegovu koţu. Tako maskiran, okupio je vukove Sanije i uz njihovu pomoć oterao osvajača. Narod ga je čekao, ali on se nije vratio. Koţa je srasla za njega i on je nastavio da luta divljinom, delom čovek, drugim delom vuk. Veruje se da i danas čuva narod Rige od zla, a moţe se videti u noćima punog Meseca.
Adam Bremenski
Svi gradovi ikada podignuti na permafrostu nakupine su napuštenih projekata, neupotrebljivih mostova i propalih cevovoda. Zimsko podizanje leda i njegovo spuštanje usled zagrevanja oborili su mnoge graĊevine. Edesa nije nikakav izuzetak. Ĉitave ĉetvrti kroz koje sada prolazim pretvorene su u ruine i ponegde samo tragovi govore o nekadašnjim grandioznim planovima da se demoni hladnoće pokore i zauzdaju.
Jedan deo mojih misli i dalje je u podzemnoj dvorani sabora. Razmišljaj, kaţem sebi. Razmišljaj s kojim
ciljem bi Kowalsky ţeleo da manipuliše tobom. Zbog čega bi mu bilo stalo da se baš ti sukobiš s Udolfom Svjatislavom? Zaista, frontalni napad kome je pribegao
privukao je paţnju Velikog Vukodlaka liĉno i time ugrozio i samog Kowalskog. Bilo je to neoprezno – a poslednja stvar koja se moţe zameriti jednom školovanom ubici jeste nedostatak smotrenosti.
Razmišljanja bez dovoljno podataka nose sa sobom previše senki i varljivih skretanja. Posle izvesnog vremena okanem se besplodnog posla.
Trenutno imam neposrednijih problema od dvorskih spletki u udaljenoj prestonici. Vrlo ĉesto prolazim pored ašarevih milicijskih patrola, iako me nekim ĉudom posle
okršaja još niko nije zaustavljao. Razume se da me to ne zavarava. Maska koju sam nabacio posle sukoba privremena je i moţe spasti svakoga ĉasa. U Aleji šapata tri tela ĉekaju da budu pronaĊena. Ona upiru prstom:
On je pokojnik kao i mi! Pogledajte tragove noţa! Zar u njima ne prepoznajete surmatu?
Prolazi Edese spušteni su za gotovo pola metra u odnosu na temelje kuća, a delovi kolovoza izjedeni levkastim udubinama. Krovovi su trouglasti, strmi, prozori zakucani za okvire i oblepljeni izolacijom i samo se na njihovoj sredini vide majušne fortoĉke za provetravanje, prozori nasred prozora.
Na samom poĉetku sam odluĉio da ne odem do ţelezniĉke stanice, moţda zbog toga što bi to bio najoĉigledniji i najprivlaĉniji izbor. Razmišljao sam o tome da bih, razume se, mogao da se provuĉem izmeĊu patrola kojima je stanica Edesa svakako naĉiĉkana i da se ukrcam na voz za Kareliju. Uz hartije Vitomila Glinke to je ĉak verovatno. Ali ĉim tela u Kuya Huhti budu pronaĊena za vozom će krenuti kablogram i milicija na izlaznoj stanici taĉno će znati gde i kako da me traţi. U mom umu stanica Edesa je zaboravljena i ne postoji.
Druga moja odluka jeste da se ne obraćam ovdašnjim potkazivaĉima sa platnog spiska Velikog Vukodlaka. Imam kod sebe adresu ĉetvoro u Edesi, još toliko u Kareliji. Sve su to ljudi koji su zakljuĉili da na zlatnicima ne piše poreklo i da idealizam neće pomoći da ţive bolje.
Takvi se uvek rado prodaju onome ko bolje plaća, ĉesto
je govorio Noćnik. Ne upuštaj se u igru trgovine s onim
koji će za kakvu-takvu nadoknadu Ďavolu rado ponuditi i sopstvenu koţu.
Zbog toga sam se odluĉio za drugi naĉin.
LeĊa sam okrenuo stanici i trudim se da izmeĊu nje i sebe napravim što veće rastojanje. Umesto do nje, poći ću najkraćim putem van grada. Nije mnogo verovatno da će iko oĉekivati da se surmata zaputi u divljinu. Prelazak nasamo preko Krayne, bilo u sneţnom vozilu, bilo na sagaju, poduhvat je na koga se retki usuĊuju, a reĊi uspevaju. Ime oblasti ispred mene oznaĉava kraj sveta – i to nije sluĉajno.
Razume se, pre nego što zaĊem u prave pustare okrenuću se nazad. Kada stignem do prve usputne
postaje mogu saĉekati neko vreme i onda se ukrcati na sledeći voz za prelazak preko Velikog Leda.
To je drevni nauk Vukodlaka, star valjda koliko i narod Rige. Naši ljudi koriste ga odvajkada pred zavojevaĉima, pred svim velikim nedaćama.
Kad ne znaš šta ćeš, poĎi u divljinu.
Oko mene sve su ĉešće oronule kućice podignute na tradicionalni inuit naĉin. Tu i tamo iza njih podiţu se stambeni soliteri potamnelih zidova, sagraĊeni na stubovima ukopanim u permafrost. Nekada su naselja sa takvim graĊevinama preko noći nicala na pustarama Rige po nalazištima gasa i kamenog ulja, da bi ih nekoliko godina kasnije ponovo progutao Veliki Led.
Neke višespratnice iskošene su do te mere da deluje da ih samo ĉarolija drţi da se ne preture na bok: posledica pogrešnog proraĉuna i dejstva varljive statike veĉnog leda. Iza zakrpljenih fortoĉki vidim u oknima hidroponike sa krţljavim strukovima luka i gotovo osećam zadah siromaštva. Ispred mene deca odevena u krzno igraju se lutkama napravljenim od ševara iz juţnih moĉvara. Ovo je medved... ovo sneţni bik... a ovo elukka
talvi. Devojĉica bucmastih obraza zastaje i sumnjiĉavo
me posmatra, inje joj se skupilo po okovratniku.
Ispred sebe vidim sneţno vozilo sa slikom irvasa na boku, izudarano i prastaro; dok uz trzaje ide preko leda izbacuje oblake plavog dima. Stajem nasred puta i mašem obema rukama: stani. Vozaĉ, star i otrcan kao i vozilo, najpre je besan i nepoverljiv, video je miliciju koja patrolira gradom. Jarećim glasom zahteva od mene da se sklonim.
Novac u mojoj ruci vidljivo ga odobrovolji. Traţim od njega da me preveze na periferiju i on pristaje. Ne skidajući pogled sa banknota mrmlja:
„Greh je odbiti čoveka u nevolji.“
Nekoliko minuta kasnije, pošto smo se pogodili za cenu, krećem se dalje lavirintom pograniĉnog grada Trna. Ulice oko nas okićene su molitvenim barjacima pred skori praznik proleća. IzmeĊu zgrada vise sajle ukrašene komadima platna ispisanim svetim tekstovima. Razapeti sa jedne strane ulice na drugu, molitveni barjaci se vijore na vetru dok šalju poruke vernika Ĉrnbogu.
Pored nas u suprotnom smeru promiĉu crne bolniĉke saonice, upadljive usred razmazanih belih i sivih linija naselja. Ubrzo potom slede još jedne. Da li to znaĉi da je neko našao tela u Aleji šapata?
Razume se, to ni u kom pogledu ne menja moje planove.
Dok saonice poskakuju po neravninama, primećujem na zadnjem sedištu koštani luk na sklapanje. Ĉiĉa Jarac mi priĉa o prošlogodišnjem uspešnom lovu na ptarmigane dole na juţnim morima, nesvestan koliko mu je još vremena preostalo.
U ovakvim situacijama većina drţavnih surmata naprosto bi zaklala vlasnika i uzela vozilo. Bivši baron Lakana iz Zelene zemlje rasporio bi ga i razbacao utrobu, a onda se pomokrio na ostatke. On to smatra peĉatom svoje liĉnosti. Ali moje mišljenje glasi da je ĉesto obiĉna povreda delotvornija od smrti. Mnogi ĉlanovi esnafa Vukodlaka ubica kod Lazara Nekadnog smatraju za kukaviĉluk ono što je prosti minimum dejstva.
Vaţno je paralisati vagus, setim se reĉi starog
Leonida Oinena. Blagi pritisak i protivnik će biti onesposobljen satima. Jaĉi znaĉi da ćeš ubiti. Budi
slobodan da izabereš prema ličnom ukusu.
Okrećem se Ĉiĉi Jarcu i posmatram gotovo nepostojeći vrat i oĉi duboko upale ispod obrva. Liči na
ostarelu i gojaznu verziju Udolfa Svjatislava, proĊe mi
kroz glavu. Mogli bi biti u srodstvu.
To, razume se, uopšte nije iskljuĉeno. Bilo je poznato da je najsuroviji borac Trna došao iz porodice niskog porekla upravo negde iz ovih krajeva.
Njegova senka će te pratiti, proĊe mi kroz glavu. On će uvek biti uz tebe, do svoje smrti ili tvoje. Ili čak i posle toga.
Godinama se Lazareva noćna mora zvala Udolf Svjatislav. Napola ĉovek i napola zemni demon, govorili su njegovi oboţavaoci. Trol ţedan krvi, onaj koji proţdire Vukodlake. A za pokojnika Lazara, razlog sramote koja ĉak nije bila zasluţena. I koja se, razume se, utoliko teţe mogla sprati.
Kada je proglašen za umrlog, Udolf je javno prozvao moje ime. Bilo je to u vreme kada je bio mlad i nepoznat ubica, samouvereni ţutokljunac kakvi ginu u buljucima.
Nije izazov kada ĉovek treba da zakolje ovcu. Ne znam kako je pao predlog da prepustim borilište mlaĊem od sebe. Naš borac se zvao Timotije Iskelma. Jednako kao Svjatislavu, i njemu je to trebalo da bude vatreno krštenje, ali pre toga gledao sam ga više puta u probnim okršajima i slagao se sa opštim mišljenjem: dečak je
roĎen sa darom za klanje. Ţivot Trna izazivaĉa trebalo
je da bude moj poklon za njega.
Saonice usporavaju i njihov motor oglašava se promenjenim tonom. Ĉiĉa Jarac i dalje nešto govori dok manevriše kroz sve uţe uliĉice, ali ja ga više ne ĉujem.
Pred oĉima mi iskrsava slika onoga što se desilo na borilištu u Tuli, ţiva kao da se sve juĉe odigralo. Udolf stoji nasred terena sa trolovskim runama ispisanim po nadlakticama, ono što će mu doneti nadimak u potonjoj karijeri. Ruke mu vise do zemlje, trup je baĉva, sav u ţilama i mišićima. Dve sekire širokog seĉiva su mu kao srasle za šake. Manje izgleda kao ţivo biće, više kao proizvod magijskog rituala.
Tada sam se prvi put pokolebao i pomislio da do zamene moţda nije trebalo da doĊe. Iskelma je bio sve ono zbog ĉega se ĉovek ponosi što je ubica, ali hoće li biti u stanju da se nosi s ovim?
Onda su se uvodni rituali okonĉali i borba je poĉela. Mladi Vukodlak bio je još bolji nego što sam pamtio. Od prvog trenutka bio je nadmoćan. Poigravao se sa Udolfom Svjatislavom i istovremeno promišljeno pazio da se ne zaleće u nepotreban rizik. Trn je ĉesto parirao u poslednjem trenutku i na jedvite jade izbegavao da ne bude preklan. Ubrzo je bio pokriven tragovima Iskelminog noţa i izgledalo je da ga samo Ċavolska snaga ĉuva da ne padne.
Trenuci koji su potom usledili pratiće me do kraja ţivota. Posle jednog napada Timotija Iskelme, prvak Trna bacio je jednu sekiru na zemlju kao da ţeli da odustane od borbe. Osim što dueli surmate uvek vode do pogibije.
Na trenutak sam tada ugledao lice Udolfa Svjatislava, pokriveno mešavinom znoja i krvi. Dok je drugu sekiru podigao ispred sebe, video sam kako se slobodnom rukom drţi za stomak. Da li je to kraj, upitao sam se tada.
Mladi Vukodlak poĊe u završni napad.
Ali Trol nije ni pokušao da uzvrati udarac ili da se skloni. Umesto toga, on pruţi slobodnu ruku u neobiĉnoj imitaciji ĉarobnjaĉkog bacanja ĉini – a Iskelma odskoĉi kao da je naleteo na zid i nastavi da se tetura.
Magija, prošapta neko iz blizine. Ali ja sam znao šta
se dogaĊa i samo sam se nemoćno digao sa sedišta, baš kao i polovina drugih gledalaca.
Trn mu je nešto bacio u oči, povikao je neko pored
mene. Mladi Vukodlak mahnu noţem jednom, dvaput – videlo se da to radi nasumice. Iz loţe u kojoj sam sedeo mogao sam da vidim crvene tragove hemikalije na njegovim obrazima. Publika je bila u delirijumu i redari su je s teškom mukom spreĉavali da ne upadne na borilište.
Trol se nije obazirao ni na šta oko sebe. On izmahne sekirom i odvali Iskelmi nogu ispod kolena. Potom, ne ĉekajući da zamru vodoskoci krvi, pribije mladog Vukodlaka na tlo. Odseĉena noga leţala je nešto podalje. Trik svetlosti uĉinio je da mi izgleda kao da se stopalo još miĉe. Dok je Iskelma kopao prstima po snegu Udolf je podigao noţ mladog Vukodlaka, prišao mu i uhvatio ga za kosu.
Nije ga odmah zaklao. Ĉvrsto ga drţeći, upotrebio noţ da iskopa Iskelmi oba oka. Onda je ustao i poĉeo da se okreće oko sebe.
Šta to radi, upitao sam se. Spori okret na desno,
zatim na levo. Potom sve iz poĉetka. Onda sam shvatio.
Trol je igrao. Bio je to drevni paganski ples smrti, zahvaljivanje demonskim boţanstvima noći što su mu pomogla da pobedi.
Najzad je zastao. Nekoliko trenutaka traţio je nešto po zanemeloj publici. Onda je ugledao mene i licem mu se proširio osmeh.
„Do skorog viĊenja, šampione“, doviknuo je i bacio okrvavljene oĉi u publiku.
Kao što svi znaju, kasnije se Udolf proslavio. Nanizao je tuce ubistava u nepunih godinu dana. Zatim još toliko. Izgledalo je da mu senka jaĉa i postaje mraĉnija sa svakom ţrtvom. Njegove borbe nisu se završavale
pobedama, nego kasapljenjem. Obiĉno na prevaru. Ĉesto uz podlost.
U svoje vreme, naravno, postao je legenda.
U jednom trenutku irvasovo vozilo prolazi pored parkiranih saonica sa oznakama ašarske milicije. Ugledam barikadne jeţeve sa bodljikavom ţicom i ljude u belozelenim maskirnim uniformama.
Vozaĉ irvasovog vozila usporava kao da će se zaustaviti. Namerno nas je dovezao ovamo, pomislim i osećam u sebi neku vrstu polupoštovanja, ovo je lukavstvo kakvo uopšte ne bih oĉekivao od takvog ĉoveka. Posmatram ga iskosa, ali njegove oĉi me ne primećuju. Nekoliko trenutaka osmatram milicionere. Po izguţvanim uniformama i neobrijanim licima prepoznajem rezerviste, oĉigledno skupljene na brzinu i protiv svoje volje. Ima ih priliĉno mnogo, što znaĉi da mesto vrvi od ašarske milicije.
Bili su sigurni da ću proći baš kroz Edesu, pomislim. To znači da ih je neko dobro obavestio. Kowalsky?
I pored svega, shvatim da tako neĉastan postupak ne bi liĉio na mog protivnika.
Saonice produţuju pored barikada a da niko nije ni pokušao da ih zaustavi. Stari vozaĉ gleda pravo ispred sebe i ne ispušta ni glasa.
Sada je potez na meni.
Nepun kilometar dalje, na samom izlazu iz grada, biram boĉni prolaz koji deluje potpuno pusto i kaţem Ĉiĉi Jarcu da parkira pored utilidora za distribuciju tople vode i nadgledanje cevi kanalizacije.
Dok vozaĉ irvasovog motornjaka zaustavlja saonice udaram ga neposredno ispod potiljka i ĉovek se samo skljoka preko sedišta. Udaram još jednom da budem siguran da se neće podići i obazirem se na sve strane. Negde iz daleka dopire laveţ pasa, ali izgleda da nas niko nije video.
Izlazim, odvlaĉim telo do utilidora i odiţem poklopac. Dok oko mene kulja para i brzo nestaje na vetru ubacujem ĉoveka u tunel preko grejnih cevi i fekalnih odvoda. Onda svlaĉim okrvavljena krzna sa sebe i navlaĉim njegova.
U dţepu ukradenog odela pored isprava nalazim i pljosku sa akvavitom. Otvaram je i posipam nešto rakije
preko vozaĉa. Još toliku koliĉinu istresam mu u usta. Metoda je prastara, ali mi moţda svejedno kupi sat ili dva vremena za sluĉaj da Trnova milicija prebrzo naiĊe.
Izlazim iz utilidora u oblaku pare. Imam utisak da i sam zaudaram na dţibru kojom sam polio vozaĉa. Dok ulazim u irvasovo vozilo iza ugla se pojavljuje ţena sa detetom i kreće pravo prema meni. Ona se upadljivo trudi da pokaţe kako me ne primećuje, a mališan sa krznenom kapom gleda me širom otvorenih oĉiju. Kada se naĊu gotovo naspram mene deĉko mi pokaţe srednjak, i dalje istog izraza lica. Trenutak ili dva gledam za njima dok se gegaju izdubljenom ulicom. Onda zalupim vrata za sobom i krećem u divljinu.
Već daleko van grada zaustavlja me jedna patrola oruţnika Trna, ali i to su rezervisti prikupljeni na brzinu i njihova kontrola je obiĉna formalnost. Posle nekoliko sekundi Vitomil Glinka moţe da ide dalje bez pitanja. Uskoro prolazim pored ploĉe na kojoj piše EDESSA 15
KILOMETRI i izlazim iz grada. Put pokojnika moţe da
Glava 4
Wrok
Na dverima ašarske palate pravde u Kareliji pročitao sam ovakav natpis:
„Pod ovom tavanicom sakupljaju se vetrovi pre nego što će udariti na sve četiri strane sveta. “
Adam Bremenski
Kola kompozicije za prelazak Velikog Leda koja se zaustavlja na postaji Wrok, pedeset kilometara od Edese, poluprazna su. Svega tri vagona prevoze putnike, uglavnom radnike na bušotinama koji odlaze kući na kratkotrajni odmor. Ostatak kompozicije ĉine teretna kola i cisterne kamenog ulja.
Ukrcavam se na voz posle samo dva sata ĉekanja. Pre nego što ću ući u stanicu odgurao sam irvasove saonice u jarak pored nasipa puta i zatrpao ih starim snegom, zatim poravnao tragove. Do završetka bio sam mokar od znoja, ali zadovoljan obavljenim poslom.
U Wrok sam ušao peške i tu zatekao samo dvojicu lovaca na elukke talvi koji su ĉekali da se ukrcaju na voz za Kareliju. Pljoska sa akvavitom pomogla mi je da se sprijateljim s njima. Nekoliko trenutaka razmišljao sam o tome da li da ponovo promenim identitet, ovog puta s jednim od lovaca, onda sam zakljuĉio da bi bilo prekomplikovano otarasiti se drugoga. Odluĉio sam da još izvesno vreme budem Vitomil Glinka, iako to postaje sve opasnije kako vreme protiĉe.
Dok prolazim kroz kompoziciju okrzne me Talva
nainen, ţena u odori plemkinje i ja refleksno prinosim
licu zapešće levice, klanovski znak izvinjenja i uvaţavanja. Pogledi nam se na ĉas sretnu. Lice joj deluje tvrdo, ali joj se oĉi smeju. Na ĉelu joj je iscrtana oznaka Trnovog klana. Ona se nakloni. Viteţe. Onda primećuje da se osvrćem i gleda u stranu, prema praznom sedištu nedaleko od mesta sa koga se koji trenutak pre toga podigla, da bi trenutak kasnije ponovo pogledala prema meni.
Ovde ima mesta, govore mi njene oĉi.
Smeštam se u blizini, pored prozora. Dvojica lovaca na krzno spuštaju zaveţljaje na drugi kraj vagona, zatim sedaju u red ispred mene.
Gledam za Talva nainen dok odlazi prema vratima na suprotnom kraju vagona. Nekoliko trenutaka pitam se šta jedna plemkinja traţi na ovakvoj liniji.
A šta ti traţiš, pokojniĉe? upitam sebe.
Kompozicija se njiše na sporom putu preko tundre. Ponavljam sebi pitanje u ĉiji odgovor nisam siguran: za ĉim traga Vukodlak meĊu Trnovima i zbog ĉega drţi na ĉelu njihov klanovski znak? Mogao bih sebi da ponavljam priĉe o višim interesima i zajedniĉkom dobru, ali one će, razume se, kao i uvek ostati priĉe.
Pravi razlog iza svega jeste trol.
Osvrćem se po polutami ţelezniĉkog vagona. Iz uglova u mene gledaju oĉi Trna ubice, sigurne u sebe. Kako god da se okrenem, Udolf Svjatislav će mi odreĊivati ţivot.
Moţda se, pomišljam, drugaĉije nije moglo desiti. Nepisani zakoni oko nas ĉine mreţu sitnoga okca. Sve što poĉinimo odreĊeno je kanonima ĉvršćim od lednika. Ponekad mi izgleda da mi se ţivot posle Iskelmine pogibije odvija nezavisno od moje volje, kao da uĉestvujem u šahovskoj partiji sa ljudskim figurama u kojoj je jedini igraĉ zakon obiĉaja.
Klan te stvorio, klan te moţe izbrisati, prisećam se
starinskog nauka koga je toliko ĉesto ponavljao Noćnik tokom beskrajnih ĉasova veţbi. Kada treba da birate
izmeĎu časti i ţivota, izbor nije toliko teţak kao što na prvi pogled izgleda.
Naši putevi, govorio je Oinen, ispisani su poukama predaka i ponekad se razdvajaju u suprotne smerove ili završavaju ćorsokakom. Ali njih je stvorilo iskustvo duţe i bogatije nego što će naše ikada biti. Kolone mrtvih
gledaju nas iz prošlosti. Svaki put kada donosite odluku, upitajte sebe: da li je smisleno odbaciti sve to nakupljeno znanje jednim jedinim potezom?
Voz se polako uspinje pokraj postaje Valkoinen i ja vidim kućice u podnoţju visokog pruţnog nasipa. Nedaleko od njih prostire se kurgan, klanovsko groblje. Nekoliko stotina metara dalje, ugledam leševe.
Tri stuba dignuta su nedaleko od pruge i za njih su vezana trojica kriminalaca. Njihova kazna bila je u tome da goli budu izloţeni arktiĉkom vetru. Tela su im iskrivljena uz stubove, potpuno bela, kao da led stvrdnut unutar njihovih ţila pokušava da izbije na površinu koţe i pomeša se sa Velikim Ledom napolju.
Još neko poput tebe, majstore bez imena, upitam
sebe. Još neko ko se sudario sa zakonima starijim od
sveta?
Vrata vagona se otvaraju uz tresak. Talva nainen se vraća sa vrĉem punim brezove kalye. Ona seda na svoje mesto. Dok ispija piće primećuje da je gledam i nudi vrĉ da i sam probam.
„Ja sam Rahila od Karelije“, govori ona.
„Vitomil Glinka“, izgovaram ime koje je jedno od mnogih.
Razgovor polako poĉinje i dotiĉe se mnogih tema. Ona je ĉula za Anijan i veruje da je sukob namerno isprovociran. „UbeĊena sam da će vladar Vukodlaka ovih dana morati da izazove ašara“, kaţe. Pri tom se mršti, kao da liĉno mora da donese tu odluku.
Dok govori, nešto u vezi sa plemkinjom Trna deluje mi neodreĊeno poznato. Kao da predosećam šta će poţeleti da kaţe trenutak pre nego što to ona stvarno izgovori. Razmišljam da li je moguće da sam je negde video i smesta shvatam koliko je to malo verovatno.
„Da li si roĊena u Kareliji?“ pitam je. „Jesam. A ti si stranac.“
Lecnem se na te reĉi. »Ha?“
„Kaţem, nisi iz ovih krajeva. Gde si roĊen? Kod Vukodlaka?“
„Otkud ti to?“
„Po naĉinu na koji izgovaraš ĉlan ‘nu’. Kao stanovnici Rige. Predugo oteţeš.“ Zakikoće se. „Nuuuu...“
Posmatram je i razmišljam. Razume se, moj odglumljeni naglasak daleko je od savršenog, ali bio je dovoljan da prevari vozaĉa irvasovih saonica. Ipak, ona me je provalila bez greške. Moţda je na voz ubaĉena kao provokator, da pronalazi sumnjivce i pokušava da od njih izvuĉe informacije. Verujem da samo glumi da ne
zna da je izazov već upućen, a surmate proglašene. Ili ju je poslao Udolf Svjatisav liĉno. To bi tek predstavljalo pravu ironiju.
Ali Rahila od Karelije deluje mi kao osoba istinski plemenitog roda. Karelijsko plemstvo staro je vekovima i vrlo poštovano. Bilo bi teško – mada svakako ne i nemoguće – navesti nekoga od njih da radi kao dostavljaĉ ili agent.
Sve vreme dok razgovaramo pokušavam da prodrem kroz masku karelijske plemkinje i svaki put otkrivam kako ona to sa lakoćom izbegava.
Nešto kasnije, Talva nainen drugi put izlazi. Kao da
nešto traţi po vagonima, pomislim. Nešto ili nekoga.
Voz ubrzava i ponovo usporava na nizu uspona i padina što se u vidu dugih talasa proteţu licem Velikog Leda.
Sada smo zašli u oblast pustara i više se oko nasipa ne vide tragovi ljudi. Ledeni prah dignut vetrom vijori nad permafrostom, kao da se magla sliva tik uz površinu snega. Nestalni likovi sve ţustrije obrazuju šare i išĉezavaju pre nego što se oko navikne na njih. Vilinske tigrove pruge hitaju preko tla, veĉno promenljivi crteţi na licu vetra.
Vrata na drugom kraju vagona ponovo se otvaraju i na njima se pojavljuju tri prilike u odeći bušioca. Oni se nezainteresovano osvrću sa rukama u dţepovima i polako mi prilaze.
Ašarska milicija, pomišljam i u meni nema nimalo sumnje. Po starom obiĉaju, Trnovi šalju jednog izvršioca plus dvojicu terenaca za podršku. Glavareve udarne trojke. To ih je ona poslala, pomišljam. Toliko što se tiče
karelijskog plemstva i njegovog ugleda.
Pretvaram se da ne obraćam paţnju na došljake. Vraćam pogled prema prozoru i posmatram uskovitlanu belinu u podnoţju nasipa.
Koraci se zaustavljaju kraj mene.
„Isprave“, veli neko i ja podiţem pogled. To je najniţi pripadnik trojke: pseće crte i isti takav pogled na licu tamnom, orijentalnom.
Jedan lovac na krzna zašeprtlja po stvarima, krene da pretura po dţepovima. „Nije to moja roba“, govori. „Nikada nisam ni tvrdio da je moja. Ne znam ko je ostavio te zaveţljaje.“ Drugi samo ćuti i ne diţe pogled.
Šverceri, pomišljam. Jedan pratilac digne obrvu prema njima, ali ništa ne govori; oĉigledno ga prizor zabavlja.
Ali ja sam taj koga predvodnik psećeg lica i drugi pratilac netremice gledaju.
Obavešteni su o Edesi, pomišljam. A svakako im je dostavljen i liĉni opis koji je nekada odgovarao majstoru Lazaru Nekadnom.
Ali ja sam ušao na stanici pre Edese. Nije blisko pameti da bi se ubica vraćao i dva puta prolazio mesto zloĉina.
Ili moţda jeste? Kako razmišlja milicija Trna?
Ćutke pruţam hartije Vitomila Glinke. Pseće lice pomno ih prouĉava.
„Molim da poĊete s nama“, kaţe mi najzad.
Švercer je zbunjen. Gleda ĉas u mene, ĉas u njih, ne moţe da shvati da naredba nije upućena njemu.
Diţem se polako iz sedišta i odmeravam izvršioce Trna. Ali oni su se razmestili tako da ih je teško ugroziti odjednom. Takva uveţbanost ne liĉi na obiĉne terence. Dvorska garda, pomišljam. Ovo je osoblje iz krugova neposredno uz ašara. Nisam znao da sam podigao prašinu do tolike visine.
„Mogu li da znam o ĉemu se radi?“ pitam.
Nema odgovora. Jedan pratilac hvata me ispod miške.
„Hajde.“
Odmeravam lica ašarovih agenata, ali ona ne odaju nikakva osećanja. Nisu sigurni, pomišljam. Svesni su da bih mogao biti surmata Vukodlaka, ali nemaju dokaza. Zato će radije ukloniti nevinog, nego da rizikuju da propuste izazivaĉa Udolfa Svjatislava.
Prolazimo kroz vagon, vetar grune u desnu stranu voza silovito i nastavi da zviţdi oko njega. Posmatram gardiste oko sebe. Verovatno planiraju da me dovedu do nekog od teretnih vagona i tamo smaknu, pomišljam.
„Kuda ga vodite?“ Oštar, zapovedniĉki glas.
Okrećem se. To je Talva nainen, stoji na ulazu s rukom na ruĉki prolaza izmeĊu vagona. Onda okreće pogled na mene.
„Šta se to desilo? Ko su ovi ljudi?“ pita me. Milicajci kao da prepoznaju plemkinju i zastaju.
„Moja gospo“, govori Pseće Lice, najednom nesiguran.
„Šta ste naumili s mojim bratom?“ „Vašim... bratom, gospo?“
Ona gleda ĉas jednog, ĉas drugog i milicajci obaraju poglede. Najednom nisu više sigurni u to šta se dogaĊa. Kao ni ja, uostalom.
„Dakle? Šta ste naumili s rittari Vitomilom?“ pita ona.
„Najponiznije molimo za izvinjenje“, govori Pseće Lice. On se prvi sabrao i po refleksu krenuo u pogrešnom smeru. „Nije nam bila namera da ugroţavamo ni vas, niti ikoga iz porodice ĉasnog Railja od Karelije.“ Na trenutak me iznenadi boja njegovog glasa. Previše je ravan, kao da deklamuje napamet nauĉenu poruku. Oĉi su mu uprte u taĉku iza plemkinje. „Bila je greška. Radi se o tome da nam je javljeno da je na stanici u Edesi ušao jedan opasan...
„Niko od nas nije ušao u Edesi“, govori drugi krijumĉar, zaboravivši se na trenutak. Na njegovu sreću, niko ne obraća paţnju na njega.
„Sigurna sam da je ovde u pitanju neka greška“, kaţe ona ne skidajući pogled sa predvodnika.
Pseće lice još jedan trenutak me posmatra. Kao da bi hteo da mi se obrati, zatim zakljuĉuje da je bolje da to ne uĉini. Njegova kratka debata sa samim sobom okonĉava se tako što najzad sleţe ramenima.
„Hajde“, kaţe pratiocima i sva trojica brzim koracima izlaze iz vagona.
Vetar postojano jaĉa. Dignuti sneg oko voza sada je bujica što teĉe i obliva ĉitav predeo, blokovi leda su dţinovi do kolena u njoj. To se zaĉinje myrskyg, Otac vetrova. Voz na trenutak usporava izmeĊu dva uzvišenja dok guraĉ na ĉelu kompozicije raonicima razmiĉe smetove koje je arktiĉki vetar nagomilao po pruzi.
„Hvala“, kaţem i gledam Rahilu od Karelije u oĉi. A u sebi dodajem: Zbog čega si mi pomogla?
Odgovora na neizreĉeno pitanje nema. Niti će ga biti. Verujem da ne bi bilo razlike ni da sam otvoreno pitao.
Oĉi Talva nainen, okrenute pravo prema meni, prepune su skrivenog smeha. Ja te znam, govore mi, a i
ti mene. Zar ne vidiš? Koliko ti treba da shvatiš šta se zapravo dešava?
U tom trenutku gotovo da je prepoznajem. Samo još sekundu i mogao bih da kaţem ko je ona. Ali onda se plemkinja okreće i ĉarolija biva prekinuta.
„Hajde... Vitomile“, kaţe ona. „Treba da nastavimo jedan stvarno zanimljiv razgovor.“
