Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu
MORALNO OPRAVDANJE RATA KAO NJEGOVA POKRETAČKA SNAGA
Predmet: Nauka o bezbednosti Profesor: dr. Miroslav Hadžić
Student: Ivana Prelić Broj indeksa: 493/09
Datum 28.12.2012.godine Broj reči: 2033
Svojeručno potvrđujem da nisam pokušala, da tuđi rad predstavim kao svoj, kao i da mi je poznato da ću u slučaju plagijata snositi zakonom predviđene posledice.
Ideje i nalazi drugih autora koji su korišćeni u radu izričito su naznačenni u tekstu u skladu sa akademskim uzusima ( )
Uloga morala u međunarodnim odnosima razlikuje se od one koju pravda i poredak imaju u unutrašnjoj politici. Postoji nekoliko različitih viđenja etike u svetskoj politici - od klasičnog viđenja realista koji smatraju da je moć ta koja stvara pravo, ilustrovana čuvenom rečenicom Atinjana upućenom stanovnicima ostrva Melos, da "jaki čine ono što moć mora da čini, a slabi trpe ono što moraju"1, koje je danas možda samo deklarativno napušteno, preko liberalnog ukazivanja na značaj međunarodnog prava i običaja, do državnih moralista koji tvrde da međunarodna politika počiva na društvu država sa određenim pravilima, od kojih je najvažnije državni suverenitet. Nasuprot svima njima, kosmopoliti se zalažu za ukidanje državnih granica koje brane nejednakost, zbog čega u njima ne vide moralno opravdanje; međunarodna politika nije samo društvo država već i društvo pojedinaca.2 Ako želimo da razumemo koncepte kao što su politički suverenitet i teritorijalni integritet, humanitarni intervencionizam, nemešanje u unutrašnje poslove, sistem međunarodnih institucija ili doktrina pravednog rata, moramo uzeti u obzir sve ove pristupe. Ako se složimo sa slikom stvarnosti koju nam pružaju kosmopoliti, prema kojoj je i pojedinac važan činilac i subjekt međunarodnih odnosa, ne smemo zanemariti moral kao jednog od glavnih pokretača ljudskog delovanja.
Osnovna ideja je da je u savremenom svetu mnogo lakše ući u rat ako je to moralno opravdano, ili predstavljeno kao takvo, nego ispoljavati svoje prave motive kao što su, po Tukididovim rečima, Atinjani radili na Melosu.
Moralni argumenti često su (zlo)upotrebljeni kao propaganda da sakriju prave motive.3 Stoga želim da istaknem važnost predstavljanja bezbednosnih pretnji, pre svega rata kao najstarije i najrazornije njihove forme, kroz moralnu prizmu, u cilju opravdavanja i dobijanja podrške za politike koje politički odlučioci često sprovode.
Autor će prvo izložiti, teorijski, doktrinu pravednog rata (bellum iustum), ograničavajući se na motive i namere, tj. pravo na rat (ius ad bellum)4, zatim će posebnu pažnju posvetiti vezi između koncepcije pravednog (opravdanog) razloga za rat i oružane humanitarne intervencije koja se često u praksi ne koristi onako kako je
1 Thucydides, History of Peleponnesian War 2 Naj 2006. 50
3 Ibid.
to propisano međunarodnim pravnim poretkom i sisetmom Ujedinjenih nacija, i na kraju još jednom ukazati na snagu i ulogu moralnog opravdanja kao važnog činioca u pokretanju oružanih sukoba. novovekovni pravnici Hugo Grocijus, Pufendorf i mnogi drugi, dok je za obnavljanje interesovanja za doktrinu pravednog rata u 20. veku u velikoj meri zaslužno delo
Pravedni i nepravedni ratovi Majkla Volcera iz 1977. godine.6
Postavlja se pitanje - kada države imaju, a kada nemaju moralno pravo da povedu rat?7 Teorija pravednog rata nalaže niz zahteva koji moraju biti ispunjeni da bi rat bio moralno opravdan. Među njima su pravedan i opravdan razlog (među kojima su najistaknutiji samoodbrana od spoljnog napada i odbrana drugih od istih događaja), zatim, prava namera koja se odnosi na moralno prikladnu motivaciju da se krene u rat, a koja isključuje motive poput sticanja moći ili otuđivanja zemlje8, legitiman autoritet koji podrazumeva da je legitimno uću u rat samo ako je odluka donesena od strane legitimnog autoriteta9, javna objava rata neprijateljskoj državi i obaveštenje domaće javnosti o ulasku u rat. Dalje, država može ući u rat samo ako su iscrpljene sve mirne alternative za rešenje sukoba, tj. odluka o stupanju u rat mora biti poslednja opcija. Pominju se još i verovatnost uspeha, sa ciljem da se spreče ratna dejstva ako nema izgleda na rešenje situacije ni ovim putem, a sve u cilju izbegavanja širenja masovne agresije. I na kraju, postavljeni zahtevi moraju biti proporcionalni potencijalnim koristima, odnosno cena ne sme biti previsoka.
Dvadeseti vek karakterističan je po razvoju normi koje ograničavaju upotrebu sile u međunarodnim odnosima, koje predstavljaju nadgradnju nad dotadašnjim normama vanpravnog, tj. verskog ili običajnog karaktera. Međutim, vanpravne norme nisu u potpunosti zamenjene, već se pre može reći da ove dve vrste normi
5 International Review of the Red Cross, 1997. "Origin of the twin terms jus ad bellum/jus in bello" Pristupljeno 25. decembra 2012. www.icrc.org/eng/resources/documents/misc/57jnuu.htm
6 Ejdus 2012, 137. 7 Ibid.
8 Ovi motivi definisini su kao agresija i podrazumevaju neopravdanu upotrebu sile sa ciljem svrgavanja vlade, okupacije teritorije i uspostavljanja sopstvenog režima vlasti. Klasičan primer je napad Nemačke na Poljsku 1939. i Iraka na Kuvajt 1990.
nadopunjuju jedne druge i zajedno doprinose ograničavanju upotrebe sile i većem nivou bezbednosti. 10
Prvi multilateralni međunarodni sporazum kojim je regulisano pravo na rat bio je Brijan-Kelogov pakt iz 1928. Njime je rat zabranjen kao sredstvo međunarodne politike. Kasnije će i povelja OUN pozvati države da sporove rešavaju mirnim putem, a pravo na upotrebu sile svedeno je na akt samoodbrane. 11
Diskusije o intervenciji često za sobom povlače moralne sporove,12 jer se nemešanje u unutrašnje stvari suverenih država smatra osnovnom normom međunarodnog prava. Prema najopštijoj definiciji, intervencija se odnosi na spoljne akcije koje utiču na unutrašnje sukobe druge suverene države.13
Teza o relativnosti koncepta etike i morala, potkrepljena njihovim različitim shvatanjem kroz vekove i civilizacije, ogleda se čak i u okviru iste zapadne tradicije, u okviru različitih škola mišljenja koje imaju drugačije poglede na intervenciju.
Postoje kulturne i religijske razlike u pogledu prosuđivanja opravdanosti pojedinih postupaka.14 Za realiste, intervencija može biti opravdana kada je neophodno da se održi ravnoteža snaga, a za kosmopolite ako unapređuje pravdu za pojedince i ljudska prava. Nasuprot njima, za državne moraliste (čiju poziciju zastupa i politikolog Majkl Volcer u svojoj knjizi "Pravedni i nepravedni ratovi"), intervencija je retko kada opravdana.15
Volcer iznosi četiri slučaja u kojima je moguće moralno opravdati rat ili vojnu intervenciju. Prvi se odnosi na postojanje nedvosmislene i dovoljne pretnje teritorijalnom integritetu i političkom suverenitetu jedne države, koja mora biti neposredna. Element neposrednosti pretnje je differentia specifica preemptivnih ratova u odnosu na preventivne, kada nema dovoljnih dokaza o pretnjama, ali se kreće u rat zbog uverenja da ga je bolje voditi tog trenutka nego kasnije. Kao primer preventivnog rata često se uzima izraelski napad na Egipat 1976.
Preventivni rat se ne može opravdati ni u standardnoj teoriji pravednog rata, ni u međunarodnom pravu, ali se može opravdati ono o čemu bismo mogli da mislimo kao
10 Primer takve vanpravne norme je norma neupotrebe nuklearnog oružja. Naime, "iako upotreba nuklearnog oružja nije zabranjena, već je zabranjeno samo njegovo testiranje, od 1945. nijedna velika sila nije ga upotrebila. Nina Tanenvald glavni uzrok ovoga vidi u razvoju moralne norme koja "inhibira" upotrebu nuklearnog oružja, a koju ona naziva "moralnim tabuom".
11 Ejdus 2012, 138. 12 Naj 2006, 208. 13 Ibid.
o "preventivnoj sili", kad imamo posla s brutalnim režimom koji je postupao agresivno ili ubilački u prošlosti i koji nam daje razloga da mislimo kako bi to opet mogao da učini.16 Ovo predstavlja pokušaj proširanja doktrine o jus ad bellum: Postojanje jednog agresivnog i ubilačkog režima jeste legitimna prilika za rat, čak i ako se režim nije stvarno upustio u agresiju ili masovna ubistva.17 Primer je napad SAD 2003. na Irak zbog sumnje da Irak poseduje oružje za masovno uništenje (preventivni rat). Ali činjenica da (recimo) Francuska poseduje oružje za masovno uništenje nije se nikada zamišljala kao prilika za rat. 18
Drugi primer je kada je intervencija neophodna kako bi se poništili negativni efekti prethodne intervencije. "Ukoliko intervencija sprečava lokalno stanovništvo da odlučuje o svojoj sudbini, protivintervencija koja poništava prvu intervenciju može biti opravdana zato što obnavlja pravo lokalnog stanovništva da odlučuje."19
Treće opravdanje odnosi se na spasavanje ljudi kojima preti masakr.
Pravno utemeljenje ovog principa nalazimo u inicijativi Ujedinjenih Nacija iz 2005. godine i donošenju dokumenta pod originalnim nazivom "Responsibility to protect", koji se sastoji od seta principa, usredsređujući se na sprečavanje četiri vrste agresije: genocid, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i etničko čišćenje. Osnovna ideja je da suverenitet nije samo pravo, već da nosi sa sobom i dužnosti i obaveze.
"Ipak, masakri i genocidi ne navode nužno države ili međunarodnu zajednicu da intervenišu."20 Kao primer se često navode izostanak humanitarne intervencije u Ruandi 1994, Bosni između 1992. i 1995., Liberiji 1996, Sijera Leoneu 1999. i Kongu 2003.
Unapređenje pravde za pojedince i očuvanje ljudskih prava su, dakle, prema kosmopolitima, legitiman razlog za vojnu humanitarnu intervenciju. Međutim, postavlja se pitanje unapređenja i zaštite ljudskih prava nakon prekida ratnih dejstava i ugušenja agresije. Ovo pitanje je posebno zanimljivo jer se dovodi u vezu sa sprovođenjem demokratskih reformi i pokušaja konsolidacije demokratije kao režima vladavine u zemljama čije kulturno i civilizacijsko nasleđe nema potkovanu osnovu za njenu uspešnu implementaciju. Pravedni ratovi i humanitarne intervencije često će biti prilika za prisilnu i opravdanu demokratizaciju - a to će ponekad zahtevati napad
16 Volzer 2010, 18. 17 Ibid, 15.
18 Ibid, 15. 19 Ibid.
na tradicionalne hijerarhije i običaje.21 Jer, "šta ako u zauzetim zemljama postoje druge tradicije legitimnosti - koje uključuju, na primer, dominantnu ulogu verskih vođa?22
Smatra se da, "ako neka vlada vrši masovne pokolje vlastitog naroda, ili neke podgrupe svojih građana, tada će svaka strana država ili koalicija koja pošalje svoju vojsku preko granice da bi zaustavila ubijanja takođe morati i da zbaci ovu vladu ili bar da započne proces njene smene."23
Stoga se postavlja pitanje da li i kada prisilna demokratizacija može da bude opravdana? Ili, rečeno jezikom današnjih sporova: Da li je "promena režima" pravedan povod za rat?24 Ili je ipak mnogo čećše samo opravdanje koje služi da prikrije prave motive. Stoga se smatra da "intervencionističke snage imaju ovlašćenje za politički, ali ne i kulturni preobražaj."25
Četvrto opravdanje odnosi se na pomoć secesionističkim pokretima ukoliko su reprezentativni, međutim, s obzirom da ova materija zalazi u pitanje prava na samoopredeljenje i autonomiju naroda, samo će biti pomenuta, jer je to tema koja zaslužuje opširnije istraživanje i posebnu pažnju.
Iako postoje kulturne razlike u pogledu poimanja pravde, moralni razlozi imaju mesto u međunarodnoj politici.26 Iako je u povelji Ujedinjenih Nacija rat kao sredstvo i način rešavanja sukoba izričito zabranjen, on i danas faktički postoji, samo pod drugačijim imenom, a upravo moralni razlozi su ti koji i dalje opravdavaju njegovo postojanje pod imenom intervencije. Nemoguće je uniformisati svetske moralne aršine i zato ćemo i nadalje biti suočeni sa nerešenim problemima iz prošlosti i ratom koji stoji kao antagonizam životu na najnižem nivou, nivou pojedinca, a koji je svima nama ponaosob najdragoceniji. Nezahvalno je davati prognoze u bilo kojoj društvenoj nauci, stoga nam ostaje nada da ćemo jednog dana naučiti da "do pravde možemo stići i bez užasne destruktivnosti rata."27
21 Volzer 2010, 14. 22 Ibid, 13.
Literatura
- Volzer, Majkl. 2010. Pravedni i nepravedni ratovi: moralni argument sa istorijskim primerima. Beograd: Službeni glasnik
- Thucydides, History of the Peloponnesian War
http://classics.mit.edu/Thucydides/pelopwar.html
- Naj, Džozef S. 2006. Kako razumevati međunarodne odnose: uvod u teoriju i istoriju. Beograd: Stubovi kulture
- Ejdus, Filip. 2012. Međunarodna bezbednost: teorije, sektori i nivoi. Beograd: Službeni glasnik i Beogradski centar za bezbednosnu politiku
- Kreća, Milenko. 2010. Međunarodno javno pravo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
- Report of the Secretary-General. Imprementing the responsibility to protect.
