Slikarske tehnike i likovni elementi
Postoje četiri osnovne grane likovne umetnosti i to su: arhitektura, vajarstvo, grafika i slikarstvo.
Slikarstvo je umetnost koja pomoću različitih materijala i tehnika prikazuje bića i stvari na ravnoj površini, oslanjajući se na prirodu ili umetnikovu maštu. Materijali koji se koriste pri stvaranju dvodimenzionalnog likovnog dela (slike) neodvojivi su od samog stvaralačkog procesa. Odabirajući određeni materijal, umetnik čini prvi korak prema ostvarenju svoje slikarske vizije. Izražavajući se u njemu, pokazuje svoju osetljivost prema svojstvima tog materijala. Vrste materijala direktno utiču na formalne karakteristike dela, ali ipak, nezavisno od svojstava materijala, postoji umetnikova volja koja ih može pretvoriti u nešto sasvim suprotno.
Pod tehnikama podrazumevamo materijal i način upotrebe materijala. Razlikujemo slikarske tehnike u užem smislu reči, kod kojih je boja u prahu (pigment) vezana različitim vezivnim sredstvima, i druge slikarske tehnike kod kojih su nosioci boje različiti materijali (kamen, staklo itd.)
Za sve slikarske tehnike kažemo da su direktne, jer slika nastaje tako što se boja neposredno nanosi na dvodimenzionalnu podlogu. U slikarske tehnike možemo uvrstiti i crtačke tehnike, s obzirom na dvodimenzionalni karakter crteža.
Sve slikarske tehnike se dele u sledeće grupe: a) suve tehnike i b) mokre tehnike. U grupu suvih tehnika spadaju: pastel, kolaž, vitraž i tapiserija. U grupu mokrih tehnika spadaju: akvarel, gvaš, tempera, ulje, akrilik i freska. Tehnike koje se ne svrstavaju u prethodne dve kategorije su:mozaik, zgrafito i enkaustika.
Pastel je slikarska tehnika u kojoj se koriste pastelne boje. Pastelna boja je bela kreda pomešana s bojom u prahu. Postoje razne vrste pastela, npr. voštani ili uljani pastel, ali samo suvi pastel je pastel u pravom smislu reči. Obično se oblikuje u štapiće. Suvi trag pastela može se razmazati prstima, krpicom, vaticom ili mekom gumicom. Trag pastela je mekan i baršunast. Pastel se može nanositi u nekoliko slojeva, što omogucava mešanje boja na samoj podlozi i stvaranje bogatstva tonova.Podloga za pastel je svaki papir ili karton koji ima takvu teksturu da se trag poteza pastelnom bojom zadržava na površini. Profesionalni pastelisti uobičajeno nanesu pastel naknadno, kao prašinu.
Kolaž je slikarska tehnika kod koje slika nastaje lepljenjem raznih materijala na podlogu. Na jednoj površini lepe se narrazličitiji, prethodno pripremljeni materijali (papir, tkanina, lišće i sl.).
Vitraž je staklena površina sastavljena od raznobojnih stakala likovno uređenih i spojenih olovnim trakama, služi za zastakljivanje prozora. Pored klasičnog vitraža postoji i „Tifani” vitraž (manji komadići stakla, tanje olovne trake) i lažni vitraž (staklo se boji, a olovne trake lepe).
Tapiserija je posebna slikarska tehnika. Tapiserija je vrsta tkanog ćilima, okačena je na zid i služi za ukrašavanje enterijera. Izrađuje se od vune, tako što se
između niti osnove provlače niti potke koje oblikuju motive. Provučene niti pritiskaju se češljem i tako nastaju gusti, jednolični paralelni slojevi.
Akvarel (lat. aqua "voda") je slikarska tehnika koja upotrebljava vodene boje, tj. boje koje su vezane lepkom koji se razgrađuje u vodi. Tehnikom akvarela slika se prozirno da se vidi podloga. Često se pre slikanja crta olovkom ono što se želi naslikati, pa se onda to vidi ispod prozirne (prozračne) boje. Prilikom slikanja akvarelom podloga ima izuzetno važnu ulogu jer se vidi ispod prozirnog (lazurnog) tankog sloja boje, stoga se pri radu često koristi poseban akvarelni papir sa zrnatom teksturom. Akvarel se može raditi na suvoj podlozi (ovim načinom rada se boja svaki put nanosi na suvu podlogu, tj. sačekamo da se prvi sloj boje koju smo naneli osuši, pa tek onda nanosimo drugi) ili na mokroj podlozi (papir se najpre navlaži čistom vodom pomoću četkice, sunđera ili pamučne krpice preko cele površine, a moguće je ovlažiti samo delove papira na kojima želimo efekte prelivanja i spontanog mešanja boja).
Gvaš je vrsta vodenih boja koja se meša sa nekim belim pigmentom (npr. kreda). Tako nastaje gušća boja koja nema više onu prozirnost akvarela. Boje budu svetlije pod uticajem belog pigmenta. Papir za gvaš je obicno toniran Gvaš je tehnika slikanja vodenim bojama koje se mešaju s gustom belom bojom ili nekim belim pigmentom (npr. kreda). Dodavanjem bele boje postiže se bogatstvo tonova. Gvaš je gust, neproziran, pokriva podlogu. Gvaš boje se brzo suše, a sušenjem posvetle. Kao podloga za gvaš najcešce se koriste tonirani papiri vece gramature, čak i kartoni. Pored papira može se kao podloga koristiti platno, drvo, pa čak i pločice slonove kosti.
Tempera označava slikarsku tehniku u kojoj boja nastaje mešanjem boje u prahu (pigmenta) s rastvorom lepka i vezivnog sredstva žumanca ili belanca jajeta, gumiarabike, kazeina, pčelinjeg voska Tako dobijena boja je gusta te se pri upotrebi razrjeđuje vodom, ali kad se na podlozi osuši, postaje u vodi nerastvorna. To je stari recept po kojem su se te boje izrađivale. Danas se koriste već pripremljene pastuozne boje u tubama. Temperom se može slikati na raznim podlogama: na drvetu, papiru, staklu, platnu. Po završetku rada slikari su sliku premazivali tankim slojem ulja radi zaštite i sjaja, jer je inače tempera suva tehnika bez sjaja. Tempera je neprozirna pokrivna boja. Njome se ne sme slikati u debelim namazima, jer se tada ljušti i puca. Zbog svoje neprozirnosti i pokrivajućeg svojstva može se slikati sloj na sloj, čime se prethodno naslikano može prema želji prekriti. Temperna boja nakon sušenja posvetli. Umesto dubinske svetlosti mokrih boja, nastaje površinska svetlost zbog cega osušena temperaima mat karakter. Uz podlogu prianja izvanredno, posebno ako su slojevi boje tanki. Deblji nanosi boje pucaju ili se ljušte. Čista temperna tehnika ne dozvoljava pastozan nanos boje, tzv. impasto.Boja lakiranjem izmeni izgled. Površinska svjetlost se zbog prisustva laka mijenja u dubinsku pa boje dobivaju dublji i intenzivniji ton.
Uljane boje nastaju kad se pigment meša s različitim sušivim uljima. Uljane boje su masne, polako se suše, donji slojevi proziru se kroz gornje namaze. Slikanje uljanom tehnikom dopušta tanak, proziran namaz (lazurni), ali i nanošenje boje u debelim slojevima (impasto), mešanje boja i postavljanje boje iznad boje. Omogućuje postizanje najboljih izražajnih sredstava, te omogućava neograničeni broj tonova. Ovim bojama se takođe postižu vrlo jaki svetlo-tamni kontrasti, sjajne su (efekt većeg volumena) i transparentne. Osnovne faze gradnje klasicne uljane slike su: preparacija, crtež, podslikavanje, lazurno slikanje u slojevima.
Akrilik je slikarska tehnika u kojoj je vezivo disperzija akrilne smole, koja se naziva akrilna emulzija. Akrilna emulzija je mlecnobela tečnost. Ucvršcivanjem (sušenjem) postaje prozirna.Svežoj boji daje svetliji, pastelniji ton, koji se sušenjem menja i postaje tamniji. Akrilne boje suše se fizičkim putem, isparavanjem vode. Sitne čestice smole povezuju čestice pigmenta medusobno
i s podlogom. Vreme sušenja je relativno kratko, zavisi od debljine filma i traje 5 do 50 minuta.
Freska je tehnika slikanja na zidu. Slika se bojama, koje se rastapaju u vodi, po svežem sloju maltera. Boja se suši istovremeno s podlogom i tako se nerazdvojivo povezuje s njom. Fresco buono je vrsta slikanja koja se izvodi se
na svježem malteru. Zbog brzine sušenja maltera (5-6 sati) i beljenja (kreč prelazi iz kalcijum hidroksida u kalcijum karbonat) zahteva se brzo i sigurno slikanje od svetlog u tamno. Rad na svežem malteru zahteva brzinu i sigurnost, jer se naknadne promene mogu izvršiti, tek ako se ukloni čitav sloj maltera i zameni novim. Zato su slikari prethodno izrađivali crtež na kartonu koji se po veličini slagao s konačnim delom i prenosili obrise na sveži malter. Postoji još jedna varijanta fresko- tehnike, a ona se zove secco (ital. suvo). Boja se nanosi na osušeni malter, koji se pre slikanja osveži gašenim krečom. Stapanje boje s podlogom nije tako potpuno i zato dolazi do znatnih oštećenja.
Mozaik je odavna poznata slikarska tehnika, koja se izvodi slaganjem raznobojnih, manje ili više pravilnih kockica kamena, obojenog stakla, glazirane keramike. Kockice se utiskuju u sveži malter, cement, masu na bazi disperzije veštačkih smola, raznih lepkova, poliesterskih smola (od koje se mogu praviti i kockice) i slično. Razlikujemo dva načina izvođenja mozaika: opus tesselatum - sastavljen od kamenih kockica (nisu uvek istih dimenzija), a između kockica vidljiv je vezivni materijal (tzv. fuge) i opus vermiculatum - sastavljen od sitnijih kockica, međusobno tesno povezanih, tako da se jedva vide ivice i međuprostori između njih. Kockice su uglavnom iste veličine, a izrađene su od kamena, stakla ili glaziranih odlomaka keramike. Izvodenje mozaika pocinje kad je skica u boji preneta na karton. Slika na kartonu mora biti stilizovana, bez sitnih detalja jer se oni u mozaiku ne mogu izvesti. Odgovarajuca mozaicka kockica se svojom najpovoljnijom obradenom stranom lepi na odredeno mesto slike lepkom rastvorljivim topivim u vodi
Zgrafito je slikarska tehnika građenja debele površine pastelom i struganjem gornjeg dela pastele.Za tu tehniku najčešće se koristi uljna pastela koja se potom struže olovkom ili nećim oštrim. Postoji nekoliko vrsta zgrafita. Jedna se bazira na stvaranju debelih površina pastelom, dok se u drugoj koristi sloj pastela koji je prekriven tušem ili crnom temperom, pa se tek onda struže gornji sloj. Ta se tehnika najčešće koristi kada se žele istaći različite teksture i kontrast svjetla.
Enkaustika je stara, tehnika slikanja uz upotrebu boje koja se meša sa rastopljenim voskom imetalnim štapičem postavčla na čvrstu i suvu podlogu.
Posebnu grupu slikarskih tehnika čine crtačke tehnike kao što su: srebrenka, olovka, ugljen, tuš i kreda.
Srebrenka je metalna olovka sastavljena od legure olova i srebra. Olovo ostavlja trag, a srebro daje čvrstoću. Srebrenka je analitička slikarska tehnika. Crtež koji je napravljen sa srebrenkom može biti savršeno čist, na detalje.
Olovka spada u slikarske tehnike, grupa crtačkih tehnika. Prvi materijal od kojeg se izrađivao materijal uloška olovke bilo je srebro. Srebro je ostavljalo sivi trag, no problem je bio u skupoći materijala. Zatim ga zamenjuje olovo. Ono je mekše pa je olakšalo pisanje i ostavljalo je postojaniji trag od srebra. olovo je bilo teško pa je zamenjeno grafitom. Grafit se meša sa glinom, pa može biti različitih tvrdoća - od jako mekog do tvrdog, pa razlikujemo meke i tvrde olovke. Olovka se u slikarstvu koristi za skice, a crteži olovkom su cenjeni i kao samostalna umetnička dela. Olovkom se mogu vući debele, tanke, svetlije i tamnije crte. Ona daje više mogućnosti i neujednačena je. S olovkom se lako senči, postiže se punoća oblika. Čistoća daje olovci suvi trag.
Ugljen za crtanje dobija se suvom destilacijom (karbonizacijom) uglja, odnosno sagorevanjem uz minimalnu količinu kiseonika. Ugljen ostavlja suvi, meki i prašnjavi trag na rapavom papiru, Šiljkom ugljena mogu se izvlaciti crte razlicite debljine i intenziteta. Za postizanje površina koristi se ugljen položen na podlogu širinom ili debljinom ugljenog štapica. Ugljen se lako briše. Za osvetljavanje tonova, razmazivanje ugljena i skidanje suvišnog praha koriste se mekane flanelne krpice ili vata, kao i mekana četkica. Na kraju se crtež nacrtan ugljenom mora fiksirati. Ugljen daje posebnu mekoću,toplinu i nežnost crtežu. Prašina je sastavni deo crteža. Lako se senči. Papir ne bi trebao biti gladak.
Tuš spada u crtačke tehnike. Crtež tušem se izvodi metalnim ili ptičjim perom (od guske, gavrana ili labuda). Ptičja pera imaju oštar i elastičan šiljak koji je osetljiv na pritisak ruke. Za crtanje tim perima potrebna je veština. Metalna pera ostavljaju oštar i jasan trag, a crtež deluje oštro, jasno, čisto, puno kontrasta. Kao materijal u crtanju najčešće služi crni tuš, zatim tuš u boji, tinta, sepija (boja od sipe). Kao podloga služe finije vrste glatkog papira.
Kreda je jedna od crtačkih tehnika. U prirodi ju nalazimo u beloj, crnoj i sangvina (krvavo crvena) boji (nijedan crtaci materijal ne može docarati boju ljudske puti kao sangvina). Kreda strukturom povezuje olovku i ugljen. Zašiljena kreda ostavlja trag slican tragu mekane olovke. Položena na papir celom debljinom, kao i dužinom, daje kao i ugljen razlicite tonske gradacije. Kreda se lako razmazuje po papiru, lako se lomi i menja svoj oblik. Nastale nove oštre
Ivice omogucavaju izvlacenje tankih linija. Odlomljeni komadi prislonjeni cijelom površinom na papir koriste se za dobijanje vecih površina razlicitih tonova.
Zbog prašnjave strukture i crteži kredom, kao i crteži ugljenom, moraju se fiksirati.
Likovni elementi su elementi koji se koriste u različitim odnosima pri
oblikovanju likovne kompozicije. U likovne elemente spadaju: tačka, crta (linija), boja, površina, tekstura, prostor, volumen,Tačka je oblik bez i jedne naglašene dimenzije: ni visine, ni širine, ni dužine. Tačka je osnova, polazište za sve druge vizuelne oblike: kretanjem i ostavljanjem traga stvara crtu, a proširivanjem ili zgušnjavanjem mnoštva tačaka nastaje površina. Gušćim i ređim grupisanjem tačaka možemo dobiti različite svetlosne vrednosti, tonove. Ako je prelaz od gušćeg nizanja (tamnijeg) prema ređem nizanju (svetlijem) postepen, možemo dobiti privid trodimenzionalnih oblika na površini. Poentilizam je umetnički pravac koji se zasnivaanaakorišćenjuatačakaauaboji.
Linija (crta) je likovni oblik koji nastaje kretanjem tačaka u nizu na površini podloge. Linija je nacrtana na nekoj površini (npr. papiru) može graditi likove (čvrsto ograđivati oblike, odvajati ih od pozadine) ili ih razgrađivati (spajati ih s pozadinom). Svaka linija je trag pokreta rukom nekim sredstvom (olovka, tuš, kreda, itd.) na površini (papir, platno, ploča, itd.).
Po obliku linije mogu biti: tanke/debele, duge/kratke, ravne/zaobljene, valovite, isprekidane, spiralne, jednolične/nejednolične itd. Linije mogu biti u različitim kretanjima: okomiti, vodoravni i kosi (dijagonalni). Nezavisno od smera kretanja, linije mogu biti zatvorene ili otvorene. Zatvorene linije čine određene oblike.
Razlikujemo takođe i linije po značenju i to:
• konturna (obrisna) linija je spoljašnja linija koja opisuje (ograđuje) neki oblik i odvaja ga od površine ili drugih oblika;
• teksturne linije: tekstura označava karakter površine, i kao takva može biti plastička (rapavo ili glatko), slikarska (različite gustoće mrlja koje čine površinu) i crtačka tekstura, gde se koriste crtački elementi - tačka i crta - za različito ispunjavanje površine ograđene obrisnom crtom;
• strukturna (gradbena ili karakterna) linija označava strukturu ili građu nekog oblika. To je linija ili više njih koje ispunjavaju pojedine oblike i daju mu karakter. Linijama se najbolje može izraziti karakter, temperament ili duhovno stanje umetnika.
Boja je čulni doživljaj koji nastaje kada svetlost karakterističnog spektra pobudi receptore u mrežnjači oka. Tradicionalna podela boja u umetnosti je na osnovne i složene. ili primarne i sekundarne. Tercijarne boje dobivaju se mešanjem primarnih i sekundarnih Druga podela boja je na tople, hladne i neutralne boje. Boje mogu biti i svetle i tamne, harmonične i kontrastne, hromatske i ahromatske. Umetnici često koriste tople i hladne boje kao bi istakli ili stvorili iluziju dubine na slikama (koloristička perspektiva). Tople boje čine se bližima, a hladne daljima.
Ton je količina svetlosti u jednoj boji. Dodavanjem ahromatskih boja (bela, crna siva) hromatskim bojama dobivamo tonove hromatskih boja. Ton je dodana količina svetlosti u bojiTakođe, dodavanjem sivih tonova nekoj hromatskoj boji ona, osim što se zatamnjuje u tonu, gubi i na čistoći. Tako dodavanjem sive boja bledi, gubi na kvalitetu, čistoći, intenzitetu ili zasićenosti. To se naziva degradacija boje.
U slikarstvu površina je ravan na kojoj se slika, ali i sve površine koje su isto obojene. Površina je oblik koji ima samo širinu i dužinu. Površina po karakteru može biti: velika/mala, uska/široka, tvrda/meka, ravna/zaobljena, oštrih/blagih ivicaa, probušena, šupljikava, izlomljena, nabrana, geometrijska itd.
Tekstura je osobina (spoljašnji izgled) neke površine. Ona može biti glatka/hrapava, sjajna/mat. Tekstura u slikarstvu je nestvarna (imitirana, iluzija teksture). Slikarska obrada površine zove se faktura, a zavisi od toga koliko je (i na koji način) naneseno boje na sliku. Tako faktura može biti ujednačena/neujednačena, glatka ili više-manje reljefna. Boja se može nanositi u tankom sloju, prozirno, pa je takav namaz lazuran (redak), a faktura glatka. Ako se boja nanese u debelim i gustim namazima (ili
se samo istisne iz tube) nastaje pastozan (gust) namaz, a faktura je reljefna. Crtačka tekstura, gde se koriste crtački elementi - tačka i crta - za različito ispunjavanje površine ograđene obrisnom crtom.
Prikazivanje prostora na površini je moguće crtačkim ili slikarskim tehnikama i nastaje na više načina. Umetnici prikazuju prostor na razne načine, svetlim i tamnim bojama, toplim i hladnim tonovima. Prostor koji je bliži slika se tamnim i jakim bojama, a udaljeni prostori svetlim bojama Najrealnije i najuverljivije prostor se prikazuje primenom linearne pespektive Složenije prikazivanje prostora na površini (zasnovano na razlikama u veličini oblika) nazivamo perspektivom Konglomerat je način prikazivanja kod kojeg je prostor negiran, a oblici su nabacani na površinu bez ikakvoga reda. Podelom površine na planove dobiva se najjednostavnija iluzija dubine prostora. Ono što je najbliže je u prvom planu, a ono što je dalje je u drugom planu itd.
Volumen je osobina prostornih oblika da svojom masom zauzimaju određeni deo prostora. Privid volumena na površini može se dobiti crtačkim i slikarskim tehnikama, te može biti izražen grafički, tonski i koloristički. Grafičko izražavanje volumena na površini (u crtežu ili grafici) postiže se gušćim ili ređim nizanjem crta ili tačaka na površinu – tzv. grafička modelacija. Tonsko izražavanje volumena na površini postiže se kontrastom svetla i sene – tonska modelacija. Kod kolorističkog slikarstva za privid volumena koristi se više boja spektra, i to toplim i svijetlim bojama za osvetljene delove oblika, i tamne i hladne boje za deo oblika u senci – koloristička modulacija.
