Mo ja naj bo lja pri ja te lji ca tre ba da se uda za pe de set dva

Po gla vlje 1

Šu ma Bo u lend, Lan ka šir, su bo ta, 24. fe bru ar

M

o ja naj bo lja pri ja te lji ca tre ba da se uda za pe de set dva mi nu ta, a ho tel ski apart man iz gle da kao glav ni te ren u Gla ston be ri ju tre ćeg da na.

So ba je po su ta na su mič nim ar ti kli ma svad be ne opre me – u tu ka te go ri ju spa da i sa ma mla da. Grejs je još uvek u svo joj kuć noj ha lji ni, tek do po la na šmin ka na. U me đu vre me nu, ja sam pro ve la po sled njih de set mi nu ta mah ni to po ku ša va ju ći da oži vim cve će u nje noj ko si, ko je je stra da lo pri li kom iz la ska iz auto mo bi la, po po vrat ku od fri ze ra.

Ve li ko du šno pre kri vam nje ne lok ne još jed nim slo jem la ka za ko su i ba cam pra zno pa ko va nje na ve li ki brač ni kre vet.

„Si gur na si da je sva ka dla ka na svom me stu, Ivi?“, pi ta me, br zo na no se ći ma ska ru na ve li kom sta rin skom ogle da lu. Upo tre­ bi la sam do volj no la ka da obez be dim Tre vo ru Sorbijeu* la god nu pen zi ju, ta ko da sam oprav da no sa mo u ve re na.

„De fi ni tiv no“, ka žem.

„Ne iz gle da ju ne pri rod no, zar ne?“, na sta vlja Grejs, uzi ma ju ći pu dri je ru sa ru me ni lom u ku gli ca ma.

Pro ve ra vam do ti ču ći nje ne lok ne. Imam uti sak kao da su na­ pra vlje ne od fi ber gla sa.

* Tre vor Sor bie – ču ve ni en gle ski fri zer sa sop stve nom li ni jom pro iz vo da za ne gu i ob li ko va nje ko se. (Prim. prev.)

„Na rav no da ne“, la žem, stra te ški na me šta ju ći li sti će pre ko tri de se tak šna li ca. „Tvo ji cve to vi su sa vr še ni. Tvo ja ko sa je sa vr­ še na. Sve je sa vr še no.“

Po sma tra me, pot pu no ne u be đe no.

Na la zi mo se u mla di nom apart ma nu u go sti o ni ci u Vaj tve lu, u šu mi Bo u lend, ru ral noj obla sti to li ko le poj da je bi la in spi ra ci­ ja za Tol ki nov Ša jer u „Go spo da ru pr ste no va“, i to li ko mir noj da je kra lji ca lič no re kla da bi vo le la da ov de pro ve de pen zi ju. Što je sa svim u re du, bu du ći da ona ve ro vat no spa da u onih 0.001 pro­ ce na ta sta nov ni štva ko ji mo gu to se bi da pri u šte.

Bi lo ka ko bi lo, ni smo sti gle ni da se di vi mo pri zo ru; jed no­ stav no ni je bi lo vre me na. Pre di van apart man, sa svo jim ras ko­ šnim pro zo rom i sta rin skim šme kom, pot pu no je u dru gom pla­ nu u ovom tre nut ku.

„Sjaj no! Od lič no. Do bro! Hva la“, ka že Grejs bez da ha. „Do­ bro. Šta sad?“

Ne mam pred sta vu za što me ne pi ta – ne po sto ji oso ba ma nje kva li fi ko va na da da je sa ve te u ova kvoj pri li ci.

Kao pr vo, ni sam na vik nu ta na ove svad be ne bu da la šti ne. Po­ sled nje ven ča nje ko jem sam pri su stvo va la bi lo je sre di nom osam­ de se tih, ka da se ma mi na ro đa ka Ke rol uda va la za Bra ja na, vi žlja­ stu lju bav svog ži vo ta. U ro ku od tri go di ne Bra jan je po be gao sa sli kar kom sto ki la ši com, ko ja je bi la i de ko ra ter ka nji ho vog do ma. Ke rol je bi la očaj na, upr kos ne po re ci vo pro fe si o nal nim ra do vi ma ko je je nje na su par ni ca spro ve la u nji ho vom ula znom ho lu, na ste­ pe ni štu i od mo ri štu.

Za tu svad bu ima la sam na se bi puf na stu suk nju i to kom da­ na ni jed nom ni sam is pu sti la pa že vu ru ku. Da sam tad zna la da će to bi ti jed na od naj zna čaj ni jih ve za u mom ži vo tu, po tru di la bih se da mu za pa tim ime.

Što me do vo di do dru gog raz lo ga za što bi Grejs bi lo bo lje da za tra ži sa vet od ča sov ni ka u uglu so be: iskre no sum njam da ću se ikad uda ti.

Pre ne go što stek ne te po gre šan uti sak, tre ba da ob ja snim ne­ što ve o ma va žno. Ni je da ja ne že lim da se udam – vo le la bih, za pra vo. Ali, jed no stav no mi slim da se to ni kad ne će do go di ti.

Za to što je či nje ni ca – ve o ma za bri nja va ju ća či nje ni ca – da sam sa da na pra gu dva de set sed me go di ne i da ni kad ni sam bi­ la za lju blje na. Čak ni sam bi la ni bli zu to ga da se za lju bim. Ono što ho ću da ka žem je ste da ni kad ni sam us pe la da osta nem u ve­ zi du že od tri me se ca. Ukrat ko, za me ne je ve zi va nje ono što je grud njak ve li či ne 2 za Pa me lu An der son. Pot pu no po gre šan spoj.

Sme šno je, ali stal no na i la zim na lju de ko ji sma tra ju da bi to tre ba lo da bu de po vod za sla vlje. Oni pret po sta vlja ju da me mo ja ne spo sob nost da osta nem u ve zi či ni mla dom, slo bod nom i sa­ svim ne za vi snom.

Ali ja se ta ko ne ose ćam. Kao i svi osta li, pro či ta la sam „Žen­ skog ev nu ha“ u tre ćoj go di ni sred nje ško le i ni sam se bri ja la is­ pod pa zu ha tri ne de lje, no jed no stav no znam da eman ci pa ci ja ne tre ba ova ko da iz gle da.

Ti pi čan slu čaj je Ge ret s ko jim sam ras ki nu la pro šle ne de lje. Ge ret je bio – i još uvek je ste – di van. Lep osmeh. Do bra du ša. Pri sto jan po sao. Di van. Kao i uvek, sve je do bro po če lo, pri jat nim ve če ri ma uz bo cu kjan ti ja u vi na ri ji u Pe ni Lej nu, bli zu mog sta­ na u Li ver pu lu, i le njim ne delj nim po sle po dne vi ma u bi o sko pu.

Me đu tim, ka da smo bi li za jed no je dva če ti ri ne de lje, pred la­ gao je tro dnev no pu to va nje u se ver ni Vels sa nje go vim ro di te lji­ ma. Ta da sam zna la da je za nas pre ka sno. Pre sta la sam da raz­ mi šljam o sim pa tič noj ja mi ci na nje go voj bra di i ni sam mo gla da iz bri šem iz se ća nja pr ljav šti nu is pod nje go vih nok ti ju. Ni či nje­ ni cu da je naj in te lek tu al ni je šti vo na nje go voj po li ci bio pri me rak auto ogla sa. I... Ma do bro, nek osta ne na to me.

Do volj no je re ći da sam sve sna da ni šta od onog što je on ra dio ili go vo rio ni je bi lo ta ko stra šno, i sva ka ko ne mo že da se po re di sa stva ri ma ko je ne ke že ne mo ra ju da tr pe. Ipak, iako sam stal no go vo ri la se bi da to što mu ška rac sma tra da je Džordž Eli ot bio onaj mo mak iz „Majn de ra“* ni je naj go ra stvar na sve tu, zna la sam du bo ko u se bi da on ni je čo vek za me ne. Što je u re du. Osim što se či ni da oni ni kad ni su pra vi lju di za me ne.

Bi lo ka ko bi lo, po sle pre ki da od dva de set dve go di ne, sa da me oče ku ju tri svad be u jed noj go di ni, a de ve ru ša sam na sva koj od njih. Ma da, ako je su di ti po da na šnjoj dra mi, ni sam si gur na da će mo ji živ ci da iz dr že taj tem po.

„Ci pe le!“, iz ja vlju je Grejs, dok ta ba na po spa va ćoj so bi, raz­ ba cu ju ći stva ri na sve stra ne.

Ba cam po gled na sat: još tri de set je dan mi nut. Grejs se sa da vr ti po so bi kao ti nej džer ka ko ja če ka re zul ta te te sta za trud no­ ću. Uzi ma svo ju čet ki cu za ruž i za sta je.

„Mo žda bi tre ba lo da ob u čem svo ju ha lji nu“, ka že. „Ne, če kaj, po treb ne su mi ča ra pe. Uh, sta ni! Da li da pr vo do te ram fri zu ru uvi ja čem? Šta ti mi sliš?“

Ot kud ja znam?

„Hm, ča ra pe?“, nu dim mo gu ći od go vor. „U pra vu si. Da. Ča ra pe. Isu se, gde su?“

Po gla vlje 2

B

i lo bi mi dra že da mo gu da ka žem da je ven ča nje kri vac za da na šnju po met nju, ali ova sce na je sa mo mi kro ko smos Grej si nog ži vo ta u po sled njih pet go di na. Za to vre me ni­ voi nje nog stre sa ni su pro bi li sa mo ta va ni cu, već i tri spra ta, do­ bro izo lo va no pot kro vlje i krov.

Po če tak te hi ste ri je po du da rio se sa Grej si nim po vrat kom na po sao po sle ro đe nja nje ne kćer ke Po li pre če ti ri go di ne. Slu čaj je do sti gao vr hu nac ka da je be ba broj dva, Skar let* (bo ja Grej si nog li ca u ovom tre nut ku), sti gla pro šlog no vem bra.

Sa dr žaj Grej si ne ta šne za vr ša va na po du ko mad po ko mad, sve dok ko nač no ne ot kri je svo je naj lon ke.

„Stvar no mo ram da bu dem pa žlji va s nji ma“, ka že ona. Sme šta ju ći se na ivi cu kre ve ta, Grejs ce pa pa ko va nje, va di jed nu ča ra pu i na vla či je na no žne pr ste sa svom pre fi nje no šću zi da ra ko ji obu va par mar tin ki. Sa svim oče ki va no, nje ni pr sti pro la ze pra vo kroz ča ra pu, ce pa ju ći je si li nom od ko je mi se di­ že ko sa na gla vi.

„Uh, jeb...“, po či nje, ali u tom tre nut ku če tvo ro go di šnja Po­ li ula zi u so bu iz ku pa ti la, spre ča va ju ći maj ku da iz go vo ri ne što zbog če ga bi se po ka ja la. „Bo že! Bo že! Bo že!“, na sta vlja. „To je bio moj je di ni par ča ra pa. Ko šta le su osam na est fun ti!“

„Šta?!“, ka žem u ne ve ri ci. „Za osam na est fun ti ne sa mo da bi tre ba lo da bu du ot por ne na ce pa nje, već i na nu kle ar nu eks­ plo zi ju.“

Još dva de set šest mi nu ta. Mo žda sam no vaj li ja u sve mu ovom, ali znam da je do sad tre ba lo da bu de mo sko ro sprem ne. At mos­ fe ra u ce loj pro sto ri ji po či nje da pod se ća na epi zo du „Ur gent nog cen tra“.

„Čuj“, ka žem. „Ka ko mo gu da ti po mog nem?“

„Hm, Po li na ko sa!“, vi če Grejs, tr če ći u ku pa ti lo u po tra zi za svo jom ogr li com.

„Haj de, Po li“, ka žem ve se lo. Me đu tim, Po li je su vi še za u ze ta ma za njem „Mol ton Braun“ kre me na te pih.

„Haj de, sr ce“, po na vljam, tru de ći se da ne zvu čim očaj no, već od luč no i pri ja telj ski. „Stvar no mo ra mo da ti sre di mo ko­ su. Stvar no.“

Je dva da me je ču la, sa da za u ze ta teč nim sa pu nom.

„Do bro, ko ho će da iz gle da kao ma ne ken ka?“, pi tam, tra ga ju­ ći za ne čim – bi lo čim – što bi mo glo da je ube di da me po slu ša. „Ja!“, vi če Po li, br zo usta ju ći sa po da. „Ja ho ću da bu dem ma­ ne ken ka kad po ra stem!“

Ima la sam sre će. Pro šle ne de lje je že le la da bu de mor ski bi­ o log.

Ve zu jem Po li ne me ke pla ve lok ne u dve ki ki ce, do da jem raz­ ne sve tlu ca ve šna le i ba cam po gled na sat. Još dva de set tri mi nu ta. Mo ja ha lji na još uvek vi si na vra ti ma; što se ti če šmin ke, us pe la sam sa mo da ka mu fli ram bu bu lji cu na bra di pu de rom.

Od lu ču ju ći da je naj bo lja tak ti ka da se spre mim na br zi nu ka­ ko bih mo gla da po mog nem mla doj da se ob u če, od la zim u ku­ pa ti lo i, na gi nju ći se pre ko luk su zne ka de, po či njem da se šmin­ kam, sa svom pre ci zno šću tro go di šnjeg de te ta ko je uče stvu je u tak mi če nju za naj bo lju eks pre si o ni stič ku sli ku.

Po za vr šet ku šmin ka nja, gra bim svo ju ha lji nu sa vra ta i mu­ ko trp no je na vla čim pre ko gla ve, vo de ći ra ču na da se de zo do rans ne pre sli ka na tka ni nu. Za tim sta jem pred ogle da lo da bih „sni­ mi la“ re zul tat.

Ni je lo še. Ni sam baš Džej Lo, ali ni je lo še.

Ha lji na la ska mo joj fi gu ri, a to je uvek pred nost ka da vam pri­ ro da ude li kla sič nu en gle sku gra đu. Ni je da sam de be la, ali gor nji

deo mo ga te la (rav ne gru di) i do nji deo (ve li ka zad nji ca) iz gle da ju kao da pri pa da ju dve ma raz li či tim oso ba ma.

Mo ja ko sa sred nje du ži ne je po pri ro di miš­sme đa, ali je na gra ni ci da bu de pla va već ne ko li ko go di na, za hva lju ju ći pre pa ra tu za ša ti ra nje ko ji mi je po da rio ras ko šne pra me no ve.

Da nas je mo ja ko sa pa žlji vo uvi je na – opro sti te, raz ba ru še na – u fri zu ru „pri rod nog“ iz gle da, či je je stva ra nje tra ja lo vi še od dva sa ta, a ko je pod ra zu me va to li ko pro iz vo da za ko su da bi nji ma mo gla da se na ta pi ra ko sa čak i stra ši lu. Ali, upr kos br zo na ne toj šmin ki, kao i ozlo je đe no sti zbog bu bu lji ce na bra di, is pu nja va me ose ćaj da sam us pe la sa svim pri stoj no da se do te ram.

Upra vo se spre mam da po hi tam u po moć Grejs ka da mi po­ gled pa da na mo ju ta šnu po red la va boa. Uvi đam da sam ne što za­ bo ra vi la. Ne što pre sud no. Ne što što će sa vr še no upot pu ni ti moj iz gled. Mo je „pi le će fi le te“ – ulo ške za po ve ća nje gru di.

Dra ma tič ni ji od von der bra grud nja ka i znat no jef ti ni ji od estet ske hi rur gi je (sa mo 49.99 fun ti), ulo šci su str plji vo če ka li da se uka že pri li ka za nji ho vu upo tre bu. Gu ram ih niz pred nji deo ha lji ne i na me štam, za tim se okre ćem pre ma ogle da lu da bih osmo tri la re zul tat.

Ne mo gu a da se ne osmeh nem.

I da lje ni sam ide al ni kan di dat za de voj ku sa na slov ne stra ne ča so pi sa „Nats“, ali se sva ka ko ra di o po bolj ša nju ono ga či me me je pri ro da ob da ri la (to jest či me me ni je ob da ri la). Spre mam se da po ka žem Grejs svoj no vi de kol te, ali me u to me spre ča va njen ur lik iz su sed ne pro sto ri je.

Po gla vlje 3

Š

TA se do go di lo sa čo ko lad nim da ro vi ma?!“, vi če Grejs, lju­ ti to ste žu ći slu ša li cu ho tel skog te le fo na.

„Is to pi li su se?“, pi ta, li ca cr ve nog od gne va. „Ka ko su mo­ gli da se is to pe?“ Sta vlja ru ku na če lo.

„Do bro, ko li ko lo še iz gle da ju? Ho ću da ka žem, i da lje su sr­ co li ki?“ Pa u za.

„Arrgh!“ Grejs lju ti to spu šta slu ša li cu. Ajoj. „To zna či da vi še ni su sr co li ki?“, pi tam.

„Iz gle da da sad vi še li če na ma če ća gov na“, ka že Grejs bez na­ de žno. „Ne mam pred sta vu gde je mo ja ti ja ra. Da li je ne ko vi deo mo ju ti ja ru? O bo že, sad sam i nju iz gu bi la.“

„Ne, ni si“, ka žem, po ku ša va ju ći da smi rim si tu a ci ju. „Mo ra da je tu ne gde.“ Iako će nam bi ti po tre ban si stem sa te lit ske na vi­ ga ci je da bi smo je pro na šli.

„Ma mi ce“, ka že Po li, „ne mam na se bi ga ći ce.“

Grejs se sro za va na kre vet. „Ovo je sjaj no“, ka že. „Uda jem se za ot pri li ke pet na est mi nu ta. Imam ru pu na ča ra pi, ne mo gu da na đem ti ja ru, upra vo sam ot kri la fle ku od kre me za sa mo po tam­ nji va nje na ko le nu, a sa da iz gle da da ni sam spo sob na ni da ob u­ čem kćer ki do nji veš. Ne sa mo da ri zi ku jem da me so ci jal na slu­ žba pro gla si za ne po dob nog ro di te lja, već sam zva nič no po sta la naj go ra mla da na sve tu.“

Se dam na kre vet i gr lim je. „Raz ve dri se, Grejs. Sa mo mo raš da sa gle daš stva ri u dru ga či joj per spek ti vi. Ovo je sa mo naj va­ žni ji dan u tvom ži vo tu“, ša lim se.

„Tre ba lo bi da se pro še tam cr kvom ele gant na kao Od ri Hep­ bern“, ka že ona. „U ovom tre nut ku, ose ćam se ele gant no kao... kao... Pe gi Mi čel.“

Mo ram da se na sme jem. „Ne bu di sme šna“, ka žem. „Ba rem si de se tak cen ti me ta ra vi ša od Bar ba re Vind zor.“

Vi dim trag osme ha na nje nom li cu.

„Vi di, ima li svr he pa ni či ti?“, na sta vljam. „Ni je da Pa trik ne će da te če ka. Pa šta ako ma lo za ka sniš? Uosta lom, šta god ti mi sli­ la, iz gle daš pre div no.“

„Stvar no?“ Zvu či ne u be đe no.

„Pa, usko ro ćeš ta ko iz gle da ti“, ka žem, za gle da ju ći nje nu kuć­ nu ha lji nu. „Haj de, vre me je da uba ci mo u ve ću br zi nu.“

Za tim pre u zi mam vo lan i do da jem gas, ju ri ša ju ći na Grejs sa nje nom tra kom za tu pe, la kom za nok te, ru me ni lom u ku gli­ ca ma, sja jem za usne, ru me ni lom u ku gli ca ma (po no vo) i, ko na­ čno, ha lji nom, ko ju obla či mo za jed no – uz Po li nu po moć – je dva uspe va ju ći da je na vu če mo pre ko Grej si ne gla ve.

Ta man kad po mi slim da smo sprem ne i da nam osta je ma lo vre me na vi ška, po sta je ja sno da dra mi ni je kraj.

„Sra nje!“, iz ne na da uz vi ku je Grejs. „Osta vi la sam min đu še do le kod ma me. Žao mi je, Ivi, ali mo raš ne ka ko da ih pro na đeš.“

Po no vo ba cam po gled na sat. Ose ćam se is cr plje no.

Po sle pro na la že nja Grej si ne ma me, uzi ma nja min đu ša i tr­ ča nja u prav cu ste pe ni šta, pri me ću jem da nam je pre o sta lo oko če ti ri i po mi nu ta. Me đu tim, u tre nut ku bez gla vog uspo na ste pe­ ni ca ma ne što ili – bo lje re ći – ne ko pot pu no od vla či mo ju pa žnju. On je jed no stav no je dan od naj zgod ni jih mu ška ra ca ko je sam ikad vi de la. „Gru bo zgo dan“ je iz raz ko ji mi pa da na pa met – dru­ gim re či ma, zgo dan, ali ne to li ko sa vr šen da je do sa dan ili lep. Ima glat ku i pre pla nu lu ko žu, is kle sa ne cr te li ca i oči bo je to ple me la se. Nos mu je ne znat no kriv, ali to je stvar no za ne mar lji vo. Te lo mu je to li ko u for mi da bi po red nje ga i Ac tion Man iz gle­ dao kao mli tav ko.

Uspo ra vam ko rak dok se pe njem, a puls po či nje da mi se ubr­ za va ka da shva tim da gle da pra vo u me ne. Be stid no ot kri vam da mu uz vra ćam po gled dok se sve vi še pri bli ža va mo jed no dru gom.

Za tim se, u tre nut ku ka da na ši pu te vi tre ba da se ukr ste, do ga đa naj ne ve ro vat ni ja stvar.

On spu šta po gled na mo je gru di.

Sa mo na de lić se kun de, na rav no, ali ne ma sum nje da se to do­ go di lo. Za pra vo, nje gov po gled je to li ko oči gle dan da sko ro mo gu da ga opi šem kao bu lje nje. Oči mu se zna čaj no ši re, i čak uoča vam da za dr ža va dah. Dok skre će po gled i na sta vlja da si la zi ste pe ni­ ca ma, ne mo gu da pre sta nem da od ma hu jem gla vom u ne ve ri ci. Deo me ne je zgra nut to li kim pri su stvom ne an der tal ca u tom ina če bo žan skom bi ću – i pod se ćam se na sop stve no obe ća nje da ni kad ne su dim o ne kom na osno vu nje go vog iz gle da. Dru gi deo me ne je pri jat no iz ne na đen oči gled nom de lo tvor no šću ne dav no ku plje nih „fi le ta“.

Za to sa vid nim po le tom u ko ra ku otva ram vra ta mla de nač­ kog apart ma na.

„Pro na đe no!“, ka žem. „Je dan par min đu ša.“

Grejs se okre će pre ma me ni i za pre pa šće no uz di še – a on da po či nje hi ste rič no da se ki ko će.

„Šta je bi lo?“, pi tam zbu nje no.

„Ne ma šan se da ta ko iz gle daš na mo jim ven ča nim sli ka ma“, na sta vlja, ne uspe va ju ći da su zdr ži smeh.

„Ka ko da iz gle dam?“, pi tam, sreć na što sam ko nač no us pe la da je opu stim. Ali dok skre ćem po gled na do le, uzrok nje nog ve­ se lja po sta je stra vič no oči gle dan.