SADRŽAJ:
1.Uvod...
2. Kopenhaška škola, teorija sekuritizacije imakrosekuritizacije ...
2.1 Kopenhaška škola i promena bezbednosne agende
2.2. Razvoj i analiza teorije sekuritizacije
2.3 Makrosekuritizacija kao istorijsko i taksonomsko proširenje teorije
sekuritizacije...
3. Novi vidovi makrosekuritizacije nakon završetka Hladnog rata ...
3.1. Pregled makrosekuritizacije kroz istoriju svaremenih međunarodnih
odnosa ...
3.2 Pokušaj makrosekuritizacije sukoba civilizacija...
3.3. Makrosekuritizacija „globalnog rata protiv terorizma“ ...
3.4.
Nove makrosekuritizacije...
3.4.1. Sekuritizacije u oblasti zaštite životne sredine...
4. Završna razmatranja ...
Đuzepe Mancini:
Velike stvari se postižu pogađanjem smera u kome
će se kretati sopstveno stoleće
11. Uvod
Naučnici koji se bave društvenim naukama stvaraju različite teorije kako bi objasnili događaje u međunarodnim odnosima. U ovom radu bavićemo se teorijom makrosekuritizacije, koja je nastala kao posledica produbljivanja teorije sekuritizacije i njenog proširivanja na sistemsko-globalni nivo. Rad je podeljen na dva dela. U okviru prvog dela rada pokušali smo da analiziramo i predstavimo teoriju makrosekuritizacije. Kopenhaška škola i njena teorija sekuritizacije uglavnom se fokusiraju na srednji nivo analize svetske politike, na kome kolektivne političke jedinice, koje često ali ne i uvek predstavljaju države, konstruišu međusobne odnose prijateljstva i neprijateljstva. Njihov osnovni argument za fokusiranje na srednji nivo jeste to što na ovom nivou međunarodne politike postoji najviše aktivnosti, jer on predstavlja oblast u kojoj se kolektivne političke jedinice jedna drugoj najlakše predstavljaju kao pretnje. Još jedan važan argument za fokusiranje na srednji nivo predstavlja i činjenica da je teško pronaći publiku za proces sekuritizacije, kao i referentni objekat koji bi bio pogodan i raspoloživ kako na individualnom, tako i na sistemskom nivou.
Teorija makrosekuritizacije omogućava nam da analiziramo i ocenimo ono što se dešava iznad srednjeg nivoa svetske politike. Ona je proizašla iz teorije sekuritizacije i predstavlja istorijsko i taksonomsko proširenje te teorije. Ona je zasnovana na pretnjama koje se nalaze na globalnom tj. Sistemskom nivou i referentnih objekata. Tako se, na primer, može desiti da shvatanje međunarodne bezbednosti bude strukturirano na osnovu jednog konflikta koji je celu prožima, kao što je to bio slučaj u vreme Hladnog rata. U tom slučaju se u međunarodnom sistemu aktivira viši nivo bezbednosti, i to tako što obuhvata, sjedinjuje i potiskuje lokalne sekuritizacije, odnosno sve sekuritizacije koje se nalaze na nižem nivou. Tako je za vreme Hladnog rata svaka sekuritizacija koja je postojala između Japana i Kine, Nemačke i Rusije ili SAD i Japana bila podređena prožimajućoj konstrukciji makrosekuritizacije između Istoka i Zapada ili je njom bila obuhvaćena. Lokalni konflikti i sve ostale sekuritizacije zauzimale su sekundarno mesto
u odnosu na glavne idelogije i na borbu oko buduće političko-ekonomske organizacije sveta.
Makrosekuritizacija može može biti zasnovana na zajedničkim vrednostima celokupnog čovečanstva. Referentni objekat je tada obeležen univerzalnim vrednostima, kao što su životna sredina i ljudska civilizacija, ili nekom široko rasprostranjenom pretnjom koja ne mora izlaziti iz okvira države, kao što je to slučaj sa terorizmom ili zaraznim bolestima. Takođe do makrosekuritizacije može dovesti i verovanje u zajedničku, univerzalnu ideologiju i tu postoje dva glavna pokretača makrosekuritizacije. Prvog pokretača predstavljaju ideološki snažno motivisane snage koje uglavnom zastupaju revolucionalna shvatanja, kao što su, na primer, bili komunizam u SSSR-u ili maoizam u Kini. Drugog važnog pokretača predstavljaju ideologije koje nisu bazirane na državi, kao što su islam i hrišćanstvo, i koje ne predstavljaju uobičajene aktere, sposobne da budu efektivni pokretači sekuritizacije. Posle 11. septembra 2001. godine administracije Džordža Buša i Tonija Blera pokušale su da urade nešto slično kada su pokrenule takozvani „Globalni rat protiv terorizma“. Diskurs o klimatskim promenama takođe je uobličen na najvišem sistemskom nivou. Primere makrosekuritizacije u istoriji mogli bi da predstavljaju krstaši (oni su bili mobilisani u ime jedne „univerzalne“ ideologije koja je trebalo da bude nametnuta celome svetu) ili mobilizacija snaga monarhije u borbi protiv republikanizma. U drugom delu rada biće analizirani savremeni vidovi procesa makrosekuritizacije koji su se u međunarodnim odnosima pojavili nakon Hladnog rata. U periodu nakon završetka Hladnog rata sekuritizacija vojnog sektora više nije bila uspešna. Interesantno je da u tom periodu sekuritizacije iz vojnog sektora sve više prelaze u socijetalni sektor i predstavljaju mešavinu (liberalnog) inkluzivnog univerzalizma i univerzalizma postojećeg reda2. Većina ovih sekuritizacija bile su regionalne, lokalne i ograničene. U
okviru sekuritizacije fokus je uglavnom bio na pitanjima migracija, manjina, ljudskih prava i multikulturalizma. Međutim, u mnoštvu pojedinačnih i izolovanih sekuritizacija izdvojila se čuvena ideja Semjuela Hantigtona o „sukobu civilizacija“, koja je sadržala neke elemente uspostavljanja makrosekuritizacije. Semjuel P. Hantington u svojoj knjizi
2 Buzan, Barry, Waever, Ole, „Macrosecuritisation and security constellations:
„Sukob civilizacija“ naveo je da će u 21. veku makrosekuritizacija između dva vojna bloka prerasti u makrosekuritizaciju između različitih civilizacija i kultura.3
Posle 11. septembra 2001. godine administracije Džordža Buša mlađeg i Tonija Blera pokušale su da plasiraju novi oblik makrosekuritizacije, i to u vidu Globalnog rata protiv terorizma. U ovom delu rada biće testiran koncept makrosekuritizacije, odnosno biće provereno da li je on održiv. Pored toga, biće analizirano pitanje i pružen mogući odgovora na to da li koncept Globalnog rata protiv terorizma predstavlja novi i održivi oblik makrosekuritizacije. Neka od pitanja na koja ćemo pokušati da damo odgovor jesu: da li je koncepcija Globalnog rata protiv terorizma trajna, uspešna, održiva i sposobna da uspostavi onakvu makrosekuritizaciju kakava je postojala za vreme Hladnog rata, da li je ta koncepcija dovoljno snažna da usmeri glavni tok bezbednosne dinamike celokupne međunarodne zajednice, kao i to koji elementi mogu pomoći ili sprečiti proces makrosekuritizacije rata protiv terorizma i kakve će biti posledice eventualnog uspeha makrosekuritizacije.
Na kraju će ukratko biti analizirano da li sekuritizacije poput globalnog zagrevanja i zaraznih bolesti mogu biti osnov za pokretanje makrosekuritizacije koja bi nasledila Globalni rat protiv terorizma.
Na kraju uvodnog dela treba napomenuti da su istraživački postupci, koji su bili korišćeni u radu, proizašli iz same logike teksta. Korišćene su istorijska analiza i sistemske analize, zatim komparativna metoda (analiziraju se oni slučajevi koji u jednoj oblasti imaju sličnosti, a drugoj oblasti se razlikuju jedan od drugog; cilj ove metode jeste testiranje hipoteze), kao i analiza diskursa putem istraživanja izjava zvaničnika i medijskih izveštaja o događajima na terenu (cilj ove analize jeste dobijanje dodatnih informacija o direktnim akterima i akcijama). U radu su bili korišćeni sledeći izvori: elektronski mediji, inostrani i domaći časopisi koji obrađuju bezbednosnu i međunarodnu tematiku, kao i monografije koje obrađuju bezbednosna pitanja.
3 Huntington, Samuel, P. The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order
2. Kopenhaška škola, teorija sekuritizacije i makrosekuritizacija
2.1 Kopenhaška škola i promena bezbednosne agende nakon završetka Hladnog rata
Sa promenom okolnosti i promenom funkcionisanja međunarodnog sistema neizbežno dolazi i do promene shvatanja bezbednosti.4 Dok je u prošlosti bezbednost uglavnom bila
posmatrana iz vojnog ugla, savremeni pristup ovom fenomenu podrazumava upotrebu raznolikog i fleksibilnog okvira. Ovakvo stanje stvari bilo je posledica kako situacije u kojoj se međunarodni sistem nalazio, tako i načina na koji su međunarodni odnosi bili uređeni. U tom periodu prevagu je imalo tzv. tradicionalno shvatanje bezbednosti, dok se pitanjima bezbednosti danas pristupa sa tzv. savremenog stanovišta.5
Danas možemo govoriti o dva osnovna pristupa studijama bezbednosti: tradicionalnom pristupu, u kome je bezbednost objašnjena kao vojni fenomen povezan sa državom, i savremenom pristupu, u kome je polje bezbednosti prošireno i podeljeno na više sektora i nivoa proučavanja. Podela pretnji na vojne i nevojne za svoj rezultat imala proširivanje polje proučavanja bezbednosti.6 Nevojnim pretnjama u prošlosti i za vreme Hladnog rata
nije bila posvećena velika pažnja. Zato je nakon završetka Hladnog rata, kada je opasnost od direktnog vojnog sukoba na globalnom nivou uglavnom prošla ili rapidno smanjena, nastao vakuum koji je postupno bivao popunjen drugim pretnjama. Pošto ove pretnje nisu bile samo vojne, one spadaju u kategoriju nevojnih pretnji. Proučavanje bezbednosti u skladu sa novim shvatanjem ovog pojma zahteva da predmet proučavanja bude podeljen na više oblasti. Kao rezultat toga došlo je do podele bezbednosti i na pet sektora: vojni,
4 Lasicova, Jana, Bezpečnost. Bezpečnostna agenda sučasnosti, Fakulta politickiych vied a medzinarodnih vztahov, Univerzita Mateja Bela, Banska Bystrica, 2006.
5Huysmans, Jef, „Revisiting Copenhagen: Or, On the Creative Development of a Security Studies Agenda in Europe”.
European Journal of International Relations Copyright (1998) SAGE Publications, London, Thousand Oaks, CA and New Delhi, Vol. 4 (4): 479–505
politički, ekonomski, ekološki i socijetalni.7 Ovako shvaćena bezbednost više ne
predstavlja samo vojni fenomen, već mora biti proučavana kao međusobno isprepletani skup faktora i okolnosti.
U Kopenhagenu je 1985. godine osnovan Institut za proučavanje mira i konflikata. Jedan od projekata Instituta nosio je naziv Nevojni aspekti evropske bezbednosti.8 Istraživanje je
trajalo trinaest godina tokom kojih se projekat uspešno razvijao. Priključivali su mu se novi istraživači, a proučavanje se proširivalo na nove teme povezane sa glavnim ciljem proučavanja. Ole Viver (Ole Wæver), naučnik koji je u projektu učestvovao od samog početka, i Bari Buzan (Barry Buzan), direktor projekta nakon 1988. godine, autori su prve značajnije knjige koju je škola izdala – European Security Order Recast (Ponovno uspostavljanje evropskog bezbednosnog poretka).
Najveće dostignuće Kopenhaške škole predstavlja uspostavljanje radikalne razlike između evropske sfere bezbednosti i sfere bezbednosti drugih teritorija, kao i identifikovanje evropskih uslova, evropskog prostora i evropskih posebnosti bezbednosti. Pomenuti autori sačinili su mnoge studije kojima su u oblast proučavanja bezbednosti uveli nove elemente. Najbolji primer ove tvrdnje predstavlja studija pod nazivom Identitet, migracija i nova bezbednosna agenda u Evropi, objavljena u časopisu Review of International Studies (2/1991) (Pregled međunarodnih studija). U njoj se prvi put u proučavanje bezbednosti uvode nevojni, socijalni problemi (npr. ljudska prava i siromaštvo).
Veliki uspeh autora Kopenhaške škole sastoji se u tome da bezbednost više ne predstavlja apstraktni pojam, već konkretnu pojavu na konkretnoj teritoriji. Još je 1985. godine, kada su studije bezbednosti proučavale samo vojne odnose između država i definisale tadašnje rizike i pretnje, došlo do uočljive promene u načinu definisanja pretnji.9 Većini naučnika na samom početku bilo je jasno da je neophodno promeniti
pristup proučavanju, kao i to da je za novi pristup neophodno uspostavljanje novog metodološkog aparata.
7 Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, de Jaap, (1998) Security: A New Framework of Analysis. London: Lynne Rienner.
8 Lasicova, Jana, Bezpečnost. Bezpečnostna agenda sučasnosti, Fakulta politickiych vied a medzinarodnih vztahov, Univerzita Mateja Bela, Banska Bystrica, 2006.
9Lasicova, Jana, Bezpečnost. Bezpečnostna agenda sučasnosti, Fakulta politickiych vied a medzinarodnih vztahov,
Novi metodološki pristup Kopenhaške škole bio je drugačiji od onog koji je preovladavao u dotadašnjim studijama bezbednosti, a proizašao je iz relacija: ideologija – bipolarizam – antagonizam – opasnost – pretnja – konflikt – ravnoteža snaga. S obzirom na to da škola nije bila zasnovana na ideološkoj pretpostavci ugrožavanja bezbednosti, morala je da izgradi novu pretpostavku. Svoj pristup zasnovala je na kolektivnoj dinamici, odnosno na ideji o ljudskoj bezbednosti podeljenoj ne na klase, već na sektore, od kojih svaki ima specifični položaj i uticaj na celokupnu društvenu dinamiku. Ova podela podrazumeva horizontalnu podelu bezbednosti.
Sektorski pristup znači da će u proučavanju agende bezbednosti pored vojnih i političkih tema biti prisutne i ekonomske i socijetalne teme, kao i teme vezane za zaštitu životne sredine. Vojni sektor obuhvata odnose moći, politički sektor obuhvata političke odnose između autoriteta i hijerarhije moći, ekonomski sektor obuhvata trgovačke, proizvodne i finansijske odnose, socijetalni sektor obuhvata odose kolektivnih identiteta, a sektor zaštite životne sredine obuhvata odnose čoveka, prirode i proizvodnje.10
To što se Kopenhaška škola bavila evropskim bezbednosnim studijama u oblast proučavanja bezbednosti unelo je još jedan nov metodološki element. Autori Kopenhaške škole smatrali su da studije bezbednosti koje se realizuju u SAD nisu primenljive na situaciju u Evropi.11 Evropski status je drugačiji. Prvo, Evropa ne predstavlja jednu
državu, već pretnjama i rizicima formulisanim u SAD pristupa diferencirano. Drugo, podeljena je na Zapadnu, Istočnu i Centralnu Evropu i nalazi se u blizini Rusije. Treće, u njoj postoje i mnogi drugi bezbednosni sektori i bezbednosni kompleksi. Četvrto, Evropljani proces sekuritizacije shvataju na drugačiji način nego što to čine građani SAD – evropsko shvatanje bezbednosti univerzalnije je od američkog, jer je konceptualno i proizlazi iz dinamike razvoja. Peto, evropski kontinent, uprkos ekonomskoj stabilnosti nakon Drugog svetskog rata, neprestano prolazi kroz političke krize, periode vladavine levice ili desnice, nemire, talase migracija, periode velike nezaposlenosti i sl. Zbog svega toga shvatanje bezbednosti u Evropi dinamičnije je, nije povezano samo sa vojnim konfliktom, već i sa društvenim promenama. Pokazalo se da su pripadnici Kopenhaške
10 Lasicova, Jana, Bezpečnost. Bezpečnostna agenda sučasnosti, Fakulta politickiych vied a medzinarodnih vztahov, Univerzita Mateja Bela, Banska Bystrica, 2006.
škole bili u pravu – bezbednosnu situaciju ne mogu određivati samo dve velike sile, već na nju utiču unutrašnji odnosi u evropskim državama koje imaju specifičan evropski karakter, a aktere tih odnosa, odnosno inicijatore i odlučujuće društvene snage mogu predstavljati i male države koje nemaju specijalni položaj na svetskoj sceni.
Kopenhaška škola oblast bezbednosti ne deli samo na sektore, nego i na nivoe analize. Pod nivoima analize podrazumeva se raspon u prostornoj skali. Ovaj raspon kreće se od malog ka velikom, što znači da nivoi predstavljaju oblasti u kojima rezultat i izvor događanja mogu biti locirani.12 Nivoi nemaju sopstvenu suštinu koja bi uticala na
stvaranje pojedinačnog obrasca odnosa ili određivala prioritet nekih odnosa. Oni predstavljaju ontološki referent za to gde se događaji odvijaju, a ne posebne izvore objašnjenja. U studijama bezbednosti najčešće se koriste sledeći nivoi analize:13
1. Međunarodni sistem – podrazumeva najveći konglomerat interakcija i međuzavisnosti jedinica koje iznad sebe nemaju nijedan sistemski nivo. Ovaj nivo trenutno obuhvata celu planetu, ali je u ranijem periodu simultano postojalo više ili manje nepovezanih međunarodnih sistema.14
2. Međunarodni podsistemi – podrazumevaju grupu jedinica u međunarodnom sistemu koje se od celog sistema razlikuju po posebnoj prirodi, intenzitetu interakcija ili međuzavisnosti. Kada su teritorijalno koherentni, podsistemi predstavljaju regione (ASEAN, OAU), a kada nisu (OECD, OPEC), ne predstavljaju regione, već ostaju samo podsistemi.
3. Jedinice – podrazumevaju aktere sastavljene od različitih podgrupa, organizacija, društava ili mnoštva individua koje su kohezivne, međuzavisne i razlikuju se od drugih jedinica (na primer, država, nacija, transnacionalnih kompanija itd.). 4. Podjedinice – podrazumevaju organizovane grupe individua unutar jedinica koje
mogu uticati na ponašanje drugih jedinica (na primer, birokrate, lobisti itd.). 5. Individue – predstavljaju najniži nivo većine analiza u društvenim naukama.
12 Buzan, Barry, People, States, and Fear: An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era (Colchester, ECPR Press, 1983).
13Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, de Jaap, (1998) Security: A New Framework of Analysis. London: Lynne Rienner.
Nivoi obezbeđuju okvir za stvaranje teorija, ali nisu teorije sami za sebe. Oni omogućavaju lociranje izvora objašnjenja, kao i lociranje teorija od kojih je sačinjen rezultat.15 Na primer, neorealizam locira izvor objašnjenja (strukture) na sistemskom
nivou, a glavni rezultat (self-help) na nivou jedinica.
Kopenhaškoj školi pripisan je još jedan metodološki pronalazak. U studijama njenih autora (Ole Viver) akcenat je stavljen na proučavanje relevantnosti etničko-kulturnog identiteta i njegovog očuvanja, jer on u Evropi predstavlja centralnu bazu na kojoj se uvek gradilo i gradiće se kulturno-istorijsko razumevanje između naroda.16
Kopenhaška škola naglašava razliku između subjektivnog i objektivnog shvatanja bezbednosti.17 Objektivna opasnost je opasnost koja stvarno postoji, dok subjektivnu
opasnost predstavlja lični doživljaj neke pojave kao realne opasnosti, pri čemu se ova dva nivoa ne moraju poklapati. Pojava koja je doživljena kao realna opasnost uopšte ne mora biti stvarno opasna. Političko ponašanje uvek je određeno ličnim doživljajem opasnosti ili bezbednosti.18 Doživljaj opasnosti ili bezbednosti nastaje obradom ogromne količine
informacija koje građanin ili političar prima posredstvom medija i drugih sredstava informisanja. Doživljaj opasnosti, koji može biti samo lični, često utiče na donošenje odluka i na visokom političkom nivou. Proučavanju ove problematike Kopenhaška škola doprinela je time što je uvela pojam sekuritizacije koji pomaže u otkrivanju određenih procesa u okviru međunarodne bezbednosti i međunarodnih odnosa. Koncept sekuritizacije obradićemo u narednom poglavlju.
2.2. Razvoj i analiza teorije sekuritizacije u okviru Kopenhaške škole
Osnovno pitanje na koje treba dati odgovor jeste koje to osobine neko pitanje ili tema moraju posedovati da bi spadali u domen bezbednosti u međunarodnim odnosima. Važno
15 Kegli, Čarls, V. JR. i Vitkof, Judžin, R. „Svetska politika – Trend i transofrmacija”, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Beograd 2004.
16 Waever, Ole, Security The Speech Act, Copenhagen: COPRI. Working Paper. No. 19/1989.
17 Huysmans, Jef, „Revisiting Copenhagen: Or, On the Creative Development of a Security Studies Agenda in Europe”, European Journal of International Relations Copyright (1998) SAGE Publications, London, Thousand Oaks, CA and New Delhi, Vol. 4 (4): 479–505.
je naglasiti pojam međunarodni odnosi, jer karakter bezbednosti u tom kontekstu nije identičan karakteru bezbednosti u svakodnevnom životu.
Odgovor na postavljeno pitanje možemo pronaći u tradicionalnom vojno-političkom shvatanju bezbednosti. U tom kontekstu bezbednost je svedena na preživljavanje (eng. survival), odnosno reagovanje na pojave ili događaje koji predstavljaju egzistencijalnu pretnju određenom referentnom objektu (referentni objekat tradicionalno, mada ne uvek, predstavlja država). Specijalna priroda bezbednosne pretnje opravdava upotrebu specijalnih mera radi savladavanja pretnje. Pozivanje na bezbednost predstavlja ključ za legitimizaciju i opravdavanje upotrebe sile i omogućava državi da mobiliše neophodne resurse i preduzme specijalne mere pomoću kojih savladava egzistencijalnu pretnju. Izgovaranjem reči bezbednost predstavnici države proglašavaju stanje opasnosti i stiču pravo da sprovedu sve mere za koje smatraju da bi mogle zaustaviti pretnju.19
Ukoliko u obzir uzmemo širu agendu međunarodne bezbednosti, termin egzistencijalne pretnje možemo razumeti samo ako u vidu imamo pojedinačni referentni objekat. Egzistencijalna pretnja se ne odnosi na univerzalne standarde o tome šta predstavlja pretnju pojedinačnom ljudskom životu. Osnovne karakteristike referentnih objekata variraju u različitim sektorima i nivoima analize, pa zato varira i priroda egzistencijalne pretnje.20
U vojnom sektoru referentni objekat obično predstavlja država mada to mogu biti i drugi politički entiteti. Egzistencijalne pretnje u ovom sektoru uglavnom su pretnje oružanim snagama drugih država ili nekih organizacija. U političkom sektoru egzistencijalne pretnje vezane su za konstitutivni princip suverenosti, a ponekad i za ideologiju države. Suverenost može biti ugrožena bilo kojom pretnjom, što dovodi u pitanje legitimitet ili autoritet vlade. U ekonomskom sektoru teško je definisati referentni objekat i egzistencijalne pretnje. Firme su obično suočene sa pretnjom bankrota, ali u tržišnoj privredi od njih se i očekuje da nastaju i nestaju, pa one samo retko mogu i pokušavaju da sekuritizuju svoj vlastiti opstanak. Nacionalna ekonomija ima mnogo veće pravo na opstanak. Međutim, retki su slučajevi kada je pretnja opstanku nacionalne ekonomije odvojena od pretnje opštoj bezbednosti, kao što je, na primer, rat. U socijetalnom sektoru
19 Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, de Jaap, (1998) Security: A New Framework of Analysis. London: Lynne Rienner.
20 Lasicova, Jana, Bezpečnost. Bezpečnostna agenda sučasnosti, Fakulta politickiych vied a
referentne objekte predstavljaju široko rasprostranjeni kolektivni identiteti koji mogu funkcionisati nezavisno od države, kao što su nacije ili religije. Kolektivni identiteti prirodno evoluiraju i menjaju se pod uticajem spoljašnjih i unutrašnjih događaja. Zbog konzervativne prirode njihovog identiteta, takve promene obično su označene kao egzistencijalne pretnje. Oni tvrde da zbog promena „mi više nećemo biti mi“, odnosno da više neće biti ono što su bili do sada ili ono što bi trebalo da budu, te tako neće uspeti da očuvaju svoj „identitet“. Na primer, to da li će migranti ili suparnički identiteti biti sekuritizovani zavisi od stava koji zauzimaju nosioci kolektivnih identiteta u vezi sa tim u kolikoj će se meri njihov identitet promeniti pod uticajem navedenih faktora. U sektoru očuvanja životne sredine postoji mnogo referentnih objekata, od relativno malih, konkretnih pitanja, kao što su preživljavanje određene vrste ili tipa njihovog staništa, do veoma važnih opštih pitanja, kao što su očuvanje planetarne klime ili biosfere.21
Osnovni metod koji koristi Kopenhaška škola jeste proučavanje bezbednosne prakse putem filozofije jezičkog akta, polazeći od tvrdnje da je artikulacija bezbednosti glavna forma bezbednosne akcije.22 Ova artikulacija ima potencijal da strukturira socijalnu
praksu. U artikulaciju „bezbednosti“ uključena je tvrdnja da neki element predstavlja pretnju referentnom objektu koji je toliko značajan da je, prilikom rešavanja ovo pretnje, legitimno odstupiti od utvrđenih pravila normalne politike, odnosno da je dozvoljeno rešavati problem korišćenjem bezbednosnih metoda. Akterima je na taj način dozvoljeno da, bez javne rasprave, zauzmu poziciju moći i da rešavanju pretnje pristupe onako kako oni smatraju da treba. U vezi sa tim Viver navodi: „Izgovaranjem reči bezbednost predstavnici države pomeraju određeni razvoj događaja u specifičnu sferu i zbog toga traže specifična prava da koriste šta god je potrebno za rešavanje tog problema“.23 Stoga
osnovnu bezbednosnu osobinu sekuritizacije predstavlja posebna bezbednosna retorika čije elemente čine preživljavanje (eng. survival), prioritet akcije, urgentnost,24 kao i
zahtev za uspostavljanje modusa izuzetnosti sadržanog u osnovnom značenju termina
21Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, de Jaap (1998) Security: A New Framework of Analysis. London: Lynne Rienner.
22 Stritzel, Holger, Towards a Theory of Securitization: Copenhagen and Beyond, European Journal of International Relations 2007; 13; 357.
23 Wæver, Ole, (1995) „Securitization and Desecuritization“, in: Lipschutz, Ronnie, D. (ed.) On Security, pp. 46–86. New York: Columbia University Press.
(nacionalne) bezbednosti. Konceptualizacija ovog modusa nastala je iz Viverove analize tradicionalističkog (realističkog) koncepta bezbednosti u čijoj se osnovi nalazi ideja o nacionalnom preživljavanju (eng. national survival).25 U Viverovom konceptu realističko
značenje pojma bezbednosti nastavlja da postoji kao retorička tvrdnja markirana gramatikom bezbednosti kao posebnim poljem prakse koje, prema mišljenju realista, odvaja bezbednost od drugih polja. Uspešno izgovaranje pojma bezbednost znači pomeranje fokusa u ovo posebno polje i prihvatanje svih posledica koje takav postupak može imati.26
Definiciju osnovnog mehanizma ove fundamentalne transformacije Viver je izvukao iz Ostinovog (John L. Austin) koncepta performativne izjave27. Primenjujući Ostinov
koncept, Viver kaže da samo izgovaranje reči „bezbednost“ predstavlja više od iskaza ili opisa, da taj čin zapravo predstavlja performisanje akcije.28 Prema Ostinu, performativna
izjava nije samo u funkciji opisivanja pojmova, već ima potencijal da stvori (novu) stvarnost. Za predstavnike Kopenhaške škole performativna izjava predstavlja modus izuzetnosti, odnosno model za rešavanje pitanja na novi način. Performativna izjava izlazi iz okvira konvencionalne podele na istinu i laž. Prema Ostinovim rečima, ne postoje istiniti uslovi već samo pogodni uslovi. Ukoliko postoje pogodni uslovi, jezički akt, čak i ako nije istinit, može biti uspešno ostvaren. Primenjujući Ostinovu teoriju na studije bezbednosti, konceptualni fokus se pomera sa tradicionalne pretnje – realnost međusobne povezanosti (bez obzira na to da li je istinita tvrdnja da pretnja zaista postoji) – na ono što jezički akt, u stvari, čini, odnosno na ono što se može desiti zbog njegove upotrebe. Prema stavu Kopenhaške škole, glavni efekat izgovaranja pojma bezbednosti predstavlja potencijal da publika dopusti narušavanje pravila koja bi inače morala biti poštovana.29
25 Wæver, Ole, (1997) Concepts of Security. Copenhagen: University of Copenhagen, Institute of Political Science. 26 Lasicova, Jana, Bezpečnost. Bezpečnostna agenda sučasnosti, Fakulta politickiych vied a medzinarodnih vztahov, Univerzita Mateja Bela, Banska Bystrica, 2006.
27 Austin, John, L. (1962) How to Do Things with Words. Oxford: Clarendon Press.
28 McDonald, Matt, Securitization and Construction of Security, Europen Journal of International Relations 2008 14, SAGE.
Viver koristi i zaključke Ž. Deride i Dž. Batler (Jacques Derrida, Judith Butler)30 kako bi naglasio političku i neodređenu prirodu jezičkog akta čije značenje i performativna snaga nisu povezani sa njegovim kontekstom. On potvrđuje čuvenu Deridinu tvrdnju da „tamo nema ničega izvan teksta“ i da značenje nikada ne može biti fiksirano.31 Džudit Batler
proširuje takvu poststrukturalnu/postmodernu poziciju kako bi razvila ideju o tome da jezički akt ima produktivnu snagu.32 Prema njenom konceptu performalnosti, jezički akt
ima moć da konstituiše novo značenje i da kreira novi obrazac značenja u društvenim odnosima. Pošto prema mišljenju Džudit Batler akteri i stuktura moraju biti performisani kako bi mogli da budu značajni, oni bivaju konstituisani retroaktivno. Stoga je, prema njenom mišljenju, jezički akt taj koji ima snagu da kreira autoritet i da dovede do promena, a ne neki već postojeći kontekst koji ima ulogu da ovlasti aktere i jezički akt. Viver ovde navodi da je: „...jezički akt (je) interesantan zato što sadrži pobunjenički potencijal da se prekrši uobičajeno, da uspostavi značenje koje nije u kontekstu... on prepravlja ili proizvodi kontekst performativnim uspehom akta...“.33
Važno je istaći da Kopenhaška škola, pored koncepta jezičkog akta, uvodi koncept proizvodnih uslova (eng. facilitating conditions). Inspirisani Ostinovim konceptom pogodnih (eng. felicity) uslova,34 predstavnici Kopenhaške škole ističu sledeće:
1. zahtev da jezički akt prati gramatiku bezbednosti
2. socijalne uslove koji zahtevaju da sekuritizujući akter ima autoritet, što podrazumeva uspostavljanje odnosa između govornika i publike, odnosno stvara preduslove za prihvatanje tvrdnje koju iznosi publika prilikom pokušaja sekuritizacije
3. neophodnost da navodna pretnja ima takve osobine koje će olakšati ili otežati sekuritizaciju.35
30Taureck, Rita, (2006) „Securitisation Theory — The Story So Far (Part One): Theoretical Inheritance and What it
Means to be a Poststructural Realist“, paper presented at the 47 th annual ISA convention, 22–25 March, San Diego, CA.
31Derrida, Jacques, (1972) „Signature Event Context“, Glyph 1: 172–97.
32Butler, Judith, (1997) Excitable Speech. A Politics of the Performative. London: Routledge.
33 Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, de Jaap (1998) Security: A New Framework of Analysis. London: Lynne Rienner.
34 Austin, John, L. (1962) How to Do Things with Words. Oxford: Clarendon Press.
Ove uslove, uz napomenu da su snaga i intersubjektivno shvatanje pretnje veoma važni za razumevanje bezbednosnog jezičkog akta, Buzan i Viver navode u knjizi “Security: A New Framework for Analysis“ („Bezbednost – novi okvir analize“). Na osnovu tog stanovišta oni čak tvrde da je „u konkretnoj analizi... važno precizirati to ko je, više ili manje, privilegovan u artikulisaju bezbednosti. Proučavati sekuritizaciju u stvari znači proučavati koncept politke sile.“36 Oni, pored toga, tvrde da bezbednost treba shvatiti kao
strukturno polje zato što su „neki akteri postavljeni na poziciju moći, zasnovanu na uopštenom prihvatanju njihovog govora bezbednosti, odnosno imaju moć da definišu bezbednost“37.
Ono što na osnovu izloženog možemo zaključiti jeste da sekuritizacija predstavlja korak koji politiku pomera izvan utvrđenih pravila igre i pretvara je ili u specijalnu vrstu politike ili je dovodi u stanje u kome ona prestaje da bude politika.38 Sekuritizacija bi,
stoga, mogla biti posmatrana kao ekstremna verzija politizacije. U teoriji, bilo koje javno pitanje može biti locirano u oblasti koja obuhvata nepolitizovano (što znači da se država ne bavi tim pitanjem, te ono ni na koji način nije deo javne rasprave ili odlučivanja), politizovano (što znači da pitanje predstavlja deo javne rasprave i politike, te da zahteva odluke vlade i alokaciju njenih resursa) i sekuritizovano (što znači da je pitanje predstavljeno kao egzistencijalna pretnja, te zahteva upotrebu vanrednih mera i rešava se izvan granica normalne političke procedure).39 U praksi, mesto na kome će se neko
pitanje ili tema nalaziti otvoreno je. U zavisnosti od okolnosti, svako pitanje ili tema mogu se naći u bilo kom delu ove oblasti . Položaj tema varira kroz vreme, ali i od države do države. Neke će države politizovati religiju (Iran, Saudijska Arabija, Burma), a neke druge to neće učiniti (Francuska, SAD), neke će sekuritizovati kulturu (bivši SSSR, Iran), a neke neće (Velika Britanija, Holandija).
Teksutalna analiza predlaže da neko pitanje ili tema budu određeni kao predmet međunarodne bezbednosti, jer na taj način pitanje može biti označeno kao mnogo važnije
36 Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, de Jaap (1998) Security: A New Framework of Analysis. London: Lynne Rienner.
37 Taureck, Rita (2006) „Securitisation Theory — The Story So Far (Part One): Theoretical Inheritance and What it
Means to be a Poststructural Realist“, paper presented at the 47 th annual ISA convention, 22–25 March, San Diego, CA.
38 Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, de Jaap (1998) Security: A New Framework of Analysis. London: Lynne Rienner.
od drugih pitanja i može mu biti dat apsolutni prioritet.40 Da bi to bilo postignuto,
potrebno je da pitanje ili tema zadovolje prilično zahtevan kriterijum, odnosno da budu predstavljeni kao egzistencijalna pretnja: „Ako mi ne rešimo ovaj problem, sve ostalo će biti nevažno“ (zato što nećemo biti ovde ili nećemo biti slobodni da ga rešimo na svoj način).41 Zato akteri traže pravo da problem reše koristeći vanredne mere, odnosno pravo
da prekrše uobičajena pravila političke igre (to, na primer,mogu biti tajne akcije, dodatno oporezivanje ili regrutovanje). Bezbednost je, stoga, samoodređujuća praksa42, odnosno
praksa da problem postane pitanje bezbednosti ne samo onda kada predstavlja pravu egzistencijalnu pretnju, već i onda kada je samo predstavljen kao pretnja.
Postoje, naravno, i takva društva u kojima su tajnost i narušavanje prava uobičajeni i u kojima nije potrebno pružiti bezbednosne argumente kako bi takav akt bio legitimizovan. Sve što smo ovde naveli odnosi se na liberalno-demokratska društva iako u svim društvima postoje neka pravila. Međutim, kada sekuritizujući akteri koriste retoriku egzistencijalne pretnje kako bi rešavanje nekog pitanja pomerili iz oblasti normalne politike, imamo slučaj sekuritizacije. Zbog toga je suština sekuritizacije konstituisana međusubjektivnim konstruisanjem takve egzistencijalne pretnje koja bi mogla da prouzrokuje suštinske političke efekte.43 Sekuritizaciju možemo proučavati tako što ćemo
proučavati diskurs i političke konstelacije: „Kada će argument iznet ovom specifičnom retoričkom i semiotičkom strukturom izazavati takav efekat da ubedi publiku da toleriše narušavanje pravila koja bi inače trebalo da budu poštovana?“44 Onda kada sekuritizujući
akteri, koristeći argumente o prioritetu i urgentnosti egzistencijalne pretnje, uspeju da se oslobode procedura i pravila koji bi ih inače obavezivali, možemo govoriti o slučaju sekuritizacije.
Da bismo razumeli logiku sekuritizacije, trebalo bi da razmotrimo njenu početnu tačku. Diskurs koji neko pitanje predstavlja kao egzistencijalnu pretnju određenom referentnom
40 Nojman, Iver, B.: Značenje, materijalnost, moć – uvod u analizu diskursa, CCVO, Alexandria Press, Beograd, 2009. 41 Taureck, Rita (2006) „Securitisation Theory — The Story So Far (Part One): Theoretical Inheritance and What it
Means to be a Poststructural Realist“, paper presented at the 47 th annual ISA convention, 22–25 March, San Diego, CA.
42 Buzan, Barry, People, States, and Fear: An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era (Colchester, ECPR Press, 1983).
43 McDonald, Matt, Securitization and Construction of Security, Europen Journal of International Relations 2008 14, SAGE.
44 Stritzel, Holger, Towards a Theory of Securitization: Copenhagen and Beyond, European
objektu, ne stvara sekuritizaciju, već predstavlja sekuritizujući potez (eng. securitizing move). Tek kada publika prihvati ovaj korak, odnosno kada poveruje u diskurs, možemo reći da je neka tema sekuritizovana.45 Za sekuritizaciju nije neophodno da vanredne mere
budu prihvaćene, dovoljno je to da egzistencijalna pretnja bude argumentovana i da ostavi dovoljno jak utisak. Ovaj utisak će kasnije poslužiti kao osnova za pravljenje platforme za legitimizaciju vanrednih mera ili za preduzimanje onih koraka koji ne bi bili mogući da diskurs nije dobio oblik egzistencijalne pretnje, odnosno tačke bez povratka i neminovnosti. Ukoliko ne postoje znaci da je diskurs prihvaćen, možemo govoriti samo o sekuritizujućem potezu, a ne i o sekuritizaciji određenog objekta.
Sekuritizaciju ne čini jednostavno kršenje pravila (koje može imati različite oblike), niti postojanje egzistencijalne pretnje (koja ne mora dovesti ni do kakavih posledica), već ona postoji onda kada egzistencijalna pretnja legitimizuje kršenje pravila ili njihovo zaobilaženje.46 Sekuritizujući akt predstavlja pregovore između sekuritizujućih aktera i
publike. Ovi pregovori vode se unutar jedinica i na taj način sekuritizujući akter može dobiti dozvolu da pregazi pravila koja bi ga inače obavezala i ograničavala. Upravo ovo zasnovano kršenje pravila predstavlja sekuritizujući akt, a strah da druga strana neće dopustiti da preživimo predstavlja osnovnu motivaciju za sprovođenje tog akta. Na osnovu navedenog možemo zaključiti da se uspešna sekuritizacija odvija u tri koraka: egzistencijalna pretnja, vanredna akcija, uticaj koji kršenje pravila može imati na odnose između jedinica.47
Sekuritizaciju odlikuje specifična retorička struktura (preživljavanje), odnosno prioritet akcije. U diskursu bezbednosti, pitanje je dramatizovano i predstavljeno kao problem koji ima najveći prioritet. Označavajući bitno bezbednosno pitanje, sekuritizujući akter ističe potrebu i traži pravo da mu pristupi koristeći vanredna sredstva. Zadatak analitičara koji želi da shvati ovaj akt nije prihvatanje stvarnih pretnji, već razumevanje procesa konstruisanja zajedničkog doživljaja i kolektivnog odgovara na ono što je predstavljeno
45Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, de Jaap, (1998) Security: A New Framework of Analysis. London: Lynne Rienner.
46 Taureck, Rita (2006) „Securitisation Theory — The Story So Far (Part One): Theoretical Inheritance and What it
Means to be a Poststructural Realist“, paper presented at the 47 th annual ISA convention, 22–25 March, San Diego, CA.
kao pretnja. Iz perspektive teorije jezika, proces sekuritizacije trebalo bi da spada u kategoriju jezičkog akta. Značaj ovog akta ne sastoji se u tome što on označava stvarni događaj, već u tome što izjava sama po sebi predstavlja akt. Samim izgovaranjem reči nešto je urađeno.
Važno je napomenuti da bezbednosni jezički akt ne nastaje samo izgovaranjem reči bezbednost. Ono što je važno za jezički akt jeste da on označava egzistencijalnu pretnju koja zahteva sprovođenje vanredne akcije ili specijalnih mera, kao i to da publika prihvati ovo određenje.48 Ako pođemo od pretpostavke da preživljavanje kolektivnih jedinica i
principa predstavlja osnovu studija bezbednosti, onda bezbednosne analize možemo primeniti na različite sektore bez bojazni da će se izgubiti suštinsko svojstvo koncepta. Sektori predstavljaju pogled na međunarodni sistem kroz sočiva koja naglašavaju jedan pojedinačni aspekt odnosa i interakcija između svih konstitutivnih jedinica.49 U njima
sekuritizacija može biti donesena u okviru institucije ili van nje, ad hoc. U zavisnosti od toga da li su pretnje trajne ili periodične, kao i od toga kakav je karakter tih pretnji, zavisi i institucionalizacija odgovora i njegova urgentnost. Ovakva situacija karakteristična je pre svega za vojni sektor, i to u situaciji u kojoj su države izložene dugotrajnim pretnjama oružanim nasiljem ili invazijom, te su, kao odgovor na njih, izgradile birokratske procedure i vojni establišment. Iako na prvi pogled može izgledati da takve procedure redukuju bezbednost na nivo normalne politike, to ipak nije slučaj. Potreba za dramatizovanjem pretnji u ovom slučaju ne postoji, jer se podrazumeva da o ovim stvarima govorimo samo onda kada je u pitanju problem na koji treba hitno reagovati. Mada sekuritizacija, sa jedne strane, može predstavljati nastavak intenzivne politizacije (jer ne jača ulogu države), sa druge strane ona predstavlja suprotnost politizaciji. Politizacija je javno prikazivanje određenih pitanja u vezi sa kojima postoji mogućnost izbora i koja predstavljaju nešto o čemu se odlučuje zajedno, pa stoga ona nosi i određenu odgovornost. Sa druge strane, postoje pitanja koja ili ne mogu biti drugačija (zakoni prirode) ili ne treba da budu stavljena pod političku kontrolu (na primer, slobodna ekonomija, privatno vlasništvo i sl.).50 Nasuprot tome, sekuritizacija zahteva da problem
bude predstavljen kao urgentan i egzistencijalan, odnosno kao toliko važan da ne treba da
48 Stritzel, Holger: Towards a Theory of Securitization: Copenhagen and Beyond, European Journal of International Relations 2007; 13; 357.
bude predmet uobičajene političke rasprave, već pitanje koje ima najveći prioritet i koje treba tretirati odlučno .
Pitanja sekuritizacije treba razumeti kao negativnu pojavu, kao posledicu neuspešnog pokušaja da problem bude rešen uobičajenim političkim sredstvima. Idealno bi bilo kada bi politika bila sposobna da reši problem koristeći rutinske procedure, bez isticanja pretnje koja izlazi iz njenog domašaja. U nekim slučajevima, kao što je, na primer, suočavanje države sa opasnim agresorom, sekuritizacija je neizbežna. Zbog činjenice da sekuritizovana pitanja postaju prioritetna, sekuritizacija može biti vrlo privlačna, jer može, na primer, poslužiti kao način za skretanje pažnje na važne probleme vezane za održavanje životne sredine. Desekuritizacija predstavlja optimalnu opciju, jer bi to značilo da problem nije oblikovan po modelu pretnja protiv koje imamo kontramere, već da njegovo rešavanje može biti premešteno u javnu sferu.51
Proučavanje sekuritizacije ne možemo nikada sasvim da zamenimo nekakvim objektivnim merenjem bezbednosti. Međutim, to ne znači da je proučavanje osobina pretnje irelevantno. Naprotiv, osobine pretnji visoko su rangirane u proizvodnim uslovima (eng. facilitating conditions) bezbednosnog jezičkog akta. Kao što smo već naveli, proizvodni uslovi su oni u kojima je jezički akt uspešan. Uslovi za uspešan jezički akt mogu se podeliti na dve kategorije:
1) unutrašnji, lingvističko-gramatički uslovi – prate pravila jezičkog akta
2) spoljašnji, kontekstualni i socijalni uslovi – nalaze se na poziciji na kojoj treba da nastane akt, što znači da određene osobe i okolnosti moraju biti odgovarajuće, a date procedure moraju biti upotrebljive.52
Na osnovu navedenog možemo zaključiti da uspešan jezički akt predstavlja kombinaciju jezika i društva, odnosno kombinaciju suštinskih osobina jezika i grupe koja autorizuje i prepoznaje jezik.53 Od svih unutrašnjih aspekata jezičkog akta, najvažnije je pratiti
50 Taureck, Rita, (2006) „Securitisation Theory — The Story So Far (Part One): Theoretical Inheritance and What it
Means to be a Poststructural Realist“, paper presented at the 47 th annual ISA convention, 22–25 March, San Diego, CA.
51 Lasicova, Jana, Bezpečnost. Bezpečnostna agenda sučasnosti, Fakulta politickiych vied a medzinarodnih vztahov, Univerzita Mateja Bela, Banska Bystrica, 2006.
52 Stritzel, Holger,, Towards a Theory of Securitization: Copenhagen and Beyond, European Journal of International Relations 2007, 13, 357.
53 Taureck, Rita, (2006) „Securitisation Theory — The Story So Far (Part One): Theoretical Inheritance and What it
bezbednosnu formu, gramatiku bezbednosti i konstruisanje radnje koja obuhvata egzistencijalnu pretnju, tačku bez povratka i mogući izlaz. Spoljašni aspekti jezičkog akta ispoljavaju se na dva načina. Prvi je vezan za socijalni kapacitet govornika, tj. sekuritizujućeg aktera, koji mora imati autoritet (ne mora nužno biti zvanični državni autoritet). Drugi je povezan sa pretnjom. Veća je verovatnoća da će konstrukcije bezbednosne pretnje biti uspešne ukoliko su vezane za one situacije koje se tradicionalno doživljavaju kao opasne,54 bez obzira na to da li su u pitanju tenkovi, zagađena voda,
neprijateljski odnosi itd. Sami po sebi ovi elementi nisu dovoljni za uspešnu sekuritizaciju, ali definitivno predstavljaju pogodne, odnosno proizvodne uslove.
Podele socijalnih, odnosno spoljašnjih aspekata jezičkog akta na kategorije vezane za autoritet aktera i karakter opasnosti dovode nas do podele problematike proizvodnih uslova na:55
1) unutrašnji aspekt jezičkog akta koji prati gramatiku bezbednosti
2) društvene okolnosti koje su vezane za položaj aktera sekuritizacije i pozicije društvenog autoriteta, odnosno za relacije između govornika i publike i verovatnoću da će publika prihvatiti tvrdnje aktera sekuritizacije
3) karakteristike navodnih pretnji koje ili proizvode ili sprečavaju sekuritizaciju.
Na kraju ovog dela važno je istaći da pristup bezbednosti zasnovan na jezičkom aktu zahteva razlikovanje tri vrste već pomenutih jedinica, uključenih u analizu bezbednosti.56
1) Referentni objekti: objekti koji imaju legitimno pravo da opstanu, a izgledaju kao da su egzistencijalno ugroženi.
2) Sekuritizujući akteri: akteri koji sekuritizuju referentni objekat tako što tvrde da je on egzistencijalno ugrožen.
3) Funkcionalni akteri: akteri koji utiču na dinamiku sektora bezbednosti. Oni nisu ni referentni objekti, ni akteri koji pozivaju na sekuritizaciju u ime referentnog objekta, već akteri koji značajno utiču na donošenje odluka u oblasti bezbednosti.
54
55 Lasicova, Jana, Bezpečnost. Bezpečnostna agenda sučasnosti, Fakulta politickiych vied a medzinarodnih vztahov, Univerzita Mateja Bela, Banska Bystrica, 2006.
Referentne objekte u oblasti bezbednosti tradicionalno predstavljaju države i, nešto skrivenije, nacije. Kada su u pitanju države, preživljavanje je vezano za suverenost, a kada su u pitanju nacije, za identitet. Sekuritizujući akteri mogu kao referentni objekat označiti bilo šta. Međutim, ograničenje određeno proizvodnim uslovima uticaće na to da će akteri imati mnogo više uspeha prilikom sekuritizacije tradicionalnih, nego nekih drugih referentnih objekta.
Po svemu sudeći, veličina i položaj predstavljaju kritične varijable prilikom određivanja referentnog objekta pogodnog za sekuritizaciju. Na mikroplanu individue ili male grupe lako mogu predstaviti sebe same kao referentne objekte. Oni mogu pričati o sopstvenoj ili opštoj bezbednosti, ali malo ko će ih slušati. Problem sa uspostavljanjem bezbednosnog legitimiteta postoji i na globalnom sistemskom nivou. Sistemski nivo je retko kada bio sposoban da nadvlada srednji regionalni nivo. To, međutim, ne znači da u budućnosti, kada se okolnosi u međunarodnom sistemu budu promenile, on neće postati atraktivniji. Teorija sekuritizacije ističe činjenicu da su se u praksi kao referentni objekti najpogodniji za sekuritizaciju pokazali kolektivni oblici srednje veličine.57 Moguće
objašnjenje ove pojave možemo naći u činjenici da ovi ograničeni kolektiviteti (države i nacije) učestvuju u dugotrajnim konkurentskim nadmetanjima sa ostalim jedinicama sličnog tipa, što pojačava njihov doživljaj zajedničkog identiteta (eng. „we“ feeling). Ova vrsta referentnog objekta ispunjava jedan osnovni kriterijum, a to je da predstavlja tzv. interpretativnu zajednicu.58 Kopenhaška škola tvrdi da će, ukoliko rivalstvo predstavlja
proizvodne uslove za uspešnu sekuritizaciju, srednji nivo kolektiviteta uvek imati prednost u odnosu na sistemski nivo.59 Kandidati na sistemskom nivou previše su suptilni
i indirektni da bi mogli da dosegnu nivo masovnog shvatanja identiteta neophodnog za sekuritizaciju.
S obzirom na to da je u vezi sa jezičkim aktom često određeno to ko ili šta govori, oznaka akter na neki je način proizvoljna. Individue uvek mogu biti nazvane akterima, ali ako se nalaze na nekoj značajnoj funkciji ili istaknutom mestu, uobičajeno je da budu nazvane govornicima onog kolektiviteta kome pripadaju (na primer, poltičke partije, države ili grupe za vršenje pritiska). U najvećem broju slučajeva sekuritizujući akteri nisu
57Buzan, Barry and Wæver, Ole, (2003) Regions and Powers. Cambridge: Cambridge University Press.
58Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, de Jaap, (1998) Security: A New Framework of Analysis. London: Lynne Rienner.
isto što i referentni objekti, ali se ponekad, na primer u slučaju države, dešava da referentni objekat, preko svojih predstavnika, govori sam za sebe. U svim slučajevima sekuritizacije analitičar može ispitivati uspešnost ili neuspešnost sekuritizujućeg jezičkog akta. Čak i vlade mogu da dožive neuspeh u sekuritizaciji, kao što se desilo Velikoj Britaniji u slučaju Sueckog kanala, SAD u slučaju Vijetnama i evropskim komunističkim režimima u kasnim 1980-im godinama.
2.3 Makrosekuritizacija kao istorijsko i taksonomsko proširenje teorije sekuritizacije
Galvna osobina međunarodnog sistema po realistima jeste život u anrhiji. Evropa 19. veka predstavlja primer ovakvih odnosa. Međutim, ponekad se dešava da međunarodna bezbednost bude strukturirana na osnovu jednog konflikta koji je celu prožima, kao što je to bio slučaj za vreme Hladnog rata. Da bi to bilo moguće, potrebno je da u međunarodni sistem bude ugrađen viši oblik bezbednosti, i to tako da obuhvati i rangira sve lokalne sekuritizacije. Tako je za vreme Hladnog rata svaka sekuritizacija koja je postojala između Japana i Kine, Nemačke i Rusije ili SAD i Japana bila podređena sveobuhvatnom konfliktu između Istoka i Zapada. Lokalni konflikti su u tom slučaju zauzimali drugo mesto u odnosu na primarno ideološko-vojno nadmetanje vezano za buduću političko-ekonomsku organizaciju sveta. Bilo je svega nekoliko izuzetaka (na primer, bilateralni sukob između Grčke i Turske u okviru NATO), koji su bili veoma upadljivi i time potvrdili globalnu i prožimajuću moć hladnoratovskog okvira. Postojanje globalne sekuritizacije ne predstavlja samo istorijski fenomen. Nakon 11. septembra administracije Džordža Buša i Tonija Blera pokušale su da postignu globalnu sekuritizaciju Globalnim ratom protiv terorizma.60 Savremeni diskurs, koji obuhvata klimatske promene,
ekonomsku krizu, zarazne bolesti i tome slično, sve više dobija dimenziju globalne sekuritizacije, dok primere globalne sekuritizacije u prošlosti mogu, kao što smo već naveli, predstavljati krstaški ratovi (vođeni u ime uspostavljanja „univerzalne“ religije) ili mobilizacija snaga monarhije u borbi protiv republikanizma.
U ovom delu rada usredsredićemo se na prostor između regionalnog i globalnog nivoa analize svetske politike. Da bismo to postigli, neophodno je da dodatno razradimo koncept Kopenhaške škole, kao i da njihovom pojmu bezbednosnih konstelacija dodamo
novi pojam – koncept makrosekuritizacije. Prvo ćemo proučiti pitanje nedovoljno razrađenog koncepta bezbednosnih konstelacija, a zatim ćemo se koncentrisati na teoriju o makrosekuritizaciji kao načinu na koji analiza može biti usmerena na nivo iznad regionalnog nivoa.
Veličina i položaj predstavljaju odlučujuće faktore prilikom određivanja referentnog objekta pogodnog za sekuritizaciju. Individue ili male grupe, koje se nalaze na dnu skale, teško mogu uspešno legitimisati sekuritizacije vlastitih prava. Referentni objekat sekuritizacije često je mnogo bolje prihvaćen kao univerzalni princip na sistemskom – globalnom nivou ili srednjem – regionalnom nivou. Primer za to predstavljaju ljudska prava. Na kraju skale sistemskog – globalnog nivoa javljaju se problemi prilikom postizanja legitimnosti sekuritizacije. Akteri koji pokušavaju da celokupno čovečanstvo označe kao referentni objekat suočavaju se sa nizom poteškoća. Najbolji primer za ovu tvrdnju predstavljaju pokušaji da, korišćenjem straha od nuklearnog uništenja za vreme Hladnog rata, sudbina sveta bude prikazana kao zajednička. Savremeni primer ove tvrdnje predstavlja diskurs o ugroženosti životne sredine. Osnovni problem prilikom pokušaja uspostavljanja globalne sekuritizacije predstavlja činjenica da globalni nivo retko može da se takmiči sa srednjim – regionalnim nivoom. To, međutim, ne znači da u budućnosti, kada međunarodne okolnosti budu promenjene, globalni nivo neće postati privlačniji od srednjeg nivoa. U praksi se pokazalo da srednji – regionalni nivo ograničenih kolektiviteta predstavlja najpogodniji referentni objekat za sekuritizaciju. Ova pojava može biti objašnjenja činjenicom da ograničeni kolektiviteti (države, nacije i civilizacije) učestvuju u „samopojačavajućem“ rivalisanju (eng. self-reinforcing rivalries)
sa drugim ograničenim kolektivitetima i da takve interakcije pojačavaju njihovo mi osećanje.61 S obzirom na to da sadrži mi reference, ovakav odnos bi mogao biti
predstavljen kao socijalno konstruisano sredstvo koje nastaje u interakciji među ljudima. Glavni kriterijum za nastanak ovog tipa odnosa jeste formiranje interpretativne zajednice, odnosno konteksta u kome principi legitimnosti i procena cirkulišu i u kome individue interpretiraju događaje. To je socijalni kontekst čiji je cilj dostizanje položaja za presuđivanje.62 Ukoliko postojanje rivaliteta predstavlja pogodan uslov za uspešnu
sekuritizaciju, kolektivi na srednjem – regionalnom nivou uvek će biti u prednosti u
odnosu na sistemski – globalni nivo. Kandidati na sistemskom nivou previše su suptilni i indirektni da bi mogli da dosegnu nivo masovnog shvatanja identiteta neophodnog za uspešnu sekuritizaciju. Nedostatak dinamike koja bi podsticala rivalstvo, kao i pokušaj ostvarivanja univerzalne političke pokornosti utiču na to da, prilikom suočavanja sa srednjim nivoom kolektiviteta, sistemski nivo gubi bitku.63
Cilj ovog dela rada nije osporavanje ili poricanje mišljenja, koje je u osnovi tačno, već istraživanje prostora između srednjeg nivoa, na kome individualni kolektiviteti uglavnom ulaze u međusobne sekuritizacije sa drugim kolektivitetima, i globalnog nivoa, gde nedostatak „drugog“ otežava sekuritizaciju celokupnog čovečanstva.64 Pokušaćemo da
ukažemo na to da u ovom području postoji više od onoga što je u savremenoj teoriji sekuritizacije prikazano. To se, pre svega, odnosi na već pomenuti način na koji su sagledane civilizacije, kao i na premeštanje argumenata vezanih za srednji nivo na veoma velike kolektivitete. Svrha ovakvog proširivanja postojeće teorije sekuritizacije jeste uočavanje velike skale obrazaca u kojima skup međusobno povezanih sekuritizacija postaje značajan deo socijalne strukture međunarodnog društva. Osnovu za ovakvu tvrdnju nalazimo u obrascu međunarodnih odnosa koji su konstruisani u okviru hladnoratovske sekuritizacije Istoka i Zapada. Ova sekuritizacija nije uobličila samo fundamentale odnose između velikih sila u periodu od četrdeset godina, već je kreirala i odredila i politički prostor za Treći svet. Globalni rat protiv terorizma mogao bi biti predstavljen kao ista vrsta sekuritizacije. On može biti formulisan kao dugotrajni rat koji ima istu aspiraciju da uspostavi sveprožimajuću sekuritizaciju.
Gorenavedeno zahteva sasvim novi način razmišljanja o sekuritizaciji. Postojeći regionalni pristup naglašava individualne sekuritizujuće aktere i referentne objekte, kao i to na koji način sekuritizujući potezi tih aktera ulaze u interakciju. Ovo predstavlja veoma važan deo celokupne slike, jer sadrži esencijalni element sekuritizacije kao diskurzivne prakse. Mogli bismo reći da srednji – regionalni nivo predstavlja surovo realističko razmišljanje o ravnoteži snaga, jer države, brinući se za sopstvenu nacionalnu bezbednost, međusobne odnose grade na osnovu materijalnih proračuna pretnji. Akteri i njihove sekuritizacije uglavnom su samostalne i egoistične, a sistem međunarodnih
63 Buzan, Barry, Waever, Ole, „Macrosecuritisation and security constellations: reconsidering scale in securitisation theory”, Review of International Studies (2009), 35, 253–276.
odnosa ostaje podeljen. U takvom sistemu savezi akterima obezbeđuju sredstvo za povezivanje sekuritizacija, a u realističkom okviru savezi su privremeni i instrumentalni. U određenim situacijama ovo predstavlja realistički model. Međutim, kada su u pitanju univerzalni obrasci međusobnih odnosa, bilo da su u pitanju sekularne ili religiozne „univerzalne“ ideologije, bilo da je u pitanju identitet civilizacija, realistički model ne daje dovoljno prostora za stvaranje održivog okvira. Kao što je slučaj i sa teorijom regionalnih bezbednosnih kompleksa, u procesu formiranja dugotrajnog obrasca bezbednosne međuzavisnosti sekuritizacije mogu biti povezane na pozitivan (grupa aktera deli istu pretnju ili referentni objekat) ili na negativan način (akteri jedni druge doživljavaju kao pretnju).65
Ako ovu logiku primenimo na globalni nivo svetske politike,66 otvara se prostor za
primenjivanje koncepta bezbednosnih konstelacija,67 dizajniranih tako da obuhvataju sve
nivoe i sektore u kojima se javlja sekuritizacija. Konstelacije nam ukazuju na to da postoji univerzalni obrazac međusobnih odnosa u svim društvenim strukturama sekuritizacije. U radovima proučavalaca Kopenhaške škole nije bilo mnogo reči o bezbednosnim konstelacijama, pa ćemo ovde samo ukratko izložiti sadržaj tog koncepta. Do sada je taj koncept bio korišćen samo u diskusijama o regionalnoj bezbednosti. Osnovna ideja tog koncepta jeste smeštanje regionalne dinamike na srednji nivo. Na primer, rivalstvo između Indije i Pakistana u kontekstu Hladnog rata bilo bi postavljeno iznad tog konflikta, a religijska i etnička podela ispod njega. Regionalni bezbednosni kompleks uvek je deo šireg obrasca međunarodnih odnosa i zato zavisi od stalne reprodukcije socijalnih identiteta na nižem nivou, a povezan je i sa regionalnim, globalnim i, povremeno, interregionalnim odnosima. Na osnovu toga moglo bi se zaključiti da se regionalni bezbednosni kompleksi uvek javljaju unutar neke konstelacije, ali i kao deo šire konstelacije, jer je njihova esencijalna struktura definisana odnosima unutar jedinica na regionalnom nivou i kompleksnim spoljašnjim granicama. Koncept konstelacija sprečava stvaranje izolovane sekuritizacije nepovezane sa socijalnim identitetima i političkim procesima na drugim nivoima. U analizu sekuritizacije trebalo bi
65 Buzan, Barry and Wæver, Ole, Regions and Powers (Cambridge: Cambridge University Press, 2003).
66 Buzan, Barry, Waever, Ole, „Macrosecuritisation and security constellations: reconsidering scale in securitisation theory”, Review of International Studies (2009), 35, 253–276.
da budu uključeni identiteti i političke konstelacije pojedinačnih referentnih objekata68.
Međutim, povezanost identiteta, politike i bezbednosne prakse zahteva stvaranje koncepta vezanog za veće društvene formacije. U nastavku rada fokusiraćemo se na one elemente konstelacije koji formiraju skalu za nivo iznad srednjeg – regionalnog nivoa. Koncept koji bi trebalo da uokviri sekuritizacije referentnih objekata iznad srednjeg nivoa (na primer, „univerzalne“ religije ili političke ideologije, primarne institucije međunarodnog društva) i koji bi trebalo da obuhvati i koordinira višestruke sekuritizacije na nižem nivou, jeste koncept makrosekuritizacije.69 Ako Hladni rat posmatramo u
kontekstu makrosekuritizacije, videćemo da je on sekuritizacijama na nižem nivou nametnuo određenu hijerarhiju, i to takvu da su one postale sastavni deo više sekuritizacije. Sa druge strane, makrosekuritizacija može povezati druge sekuritizacije, a da pri tome ne predstavlja pretnju. Globalni rat protiv terorizma trebalo je da, u odnosu na sekuritizaciju droga, kriminala i oružja za masovno uništenje, funkcioniše kao ovakav vid makrosekuritizacije.70 Važno je istaći da makrosekuritizacija funkcioniše po istim
pravilima koja važe za druge sekuritizacije, odnosno da se uspostavlja tako što se najpre identifikuje egzistencijalna pretnja značajnom referentnom objektu, a nakon toga se upućuje zahtev za usvajanje vanrednih mera.71
Ključnu razliku između koncepta sekuritizacije i makrosekuritizacije čini to što makrosekuritizacija identifikuje procese koji se nalaze na višem nivou, a sekuritizacija identifikuje glavne kolektivitete na srednjem nivou (država, nacije). Pored toga, makrosekuritizacija nastoji da sve sekuritizacije poveže i da ih prenese na viši – globalni nivo.72 Struktura makrosekuritizacije komplikovanija je od strukture sekuritizacije, jer
sadrži i sekuritizacije višeg i sekuritizacije nižeg nivoa, pa obuhvata i stalne tenzije karakteristične za niže nivoe. Ona je osetljiva ne samo na slom sekuritizacije na makronivou, kao što je bio slučaj sa završetkom Hladnog rata, već i na situacije u kojoj sekuritizacije na srednjem nivou postaju nelojalne ili se izdvajaju iz višeg nivoa makrosekuritizacije, kao što je bio slučaj sa razlazom Kine i Sovjetskog Saveza za vreme
68 Huysmans, Jef, The Politics of Insecurity: Fear, Migration and Assylum in the EU(London: Routledge 2006). 69 Buzan, Barry, Waever, Ole, „Macrosecuritisation and security constellations: reconsidering scale in securitisation theory”, Review of International Studies (2009), 35, 253–276.
70 Buzan, Barry „The ‘War on Terrorism’ as the new ‘macro-securitisation’?”, Oslo Worshop 2-4 February 2006. 71 Wæver, Ole, „Securitization and Desecuritization”; Buzan, Wæver and de Wilde, Security.
Hladnog rata.73 Ova ranjivost postaje najuočljivija onda kada makroglobalni nivo počne
da prožima sekuritizaciju srednjeg nivoa koju vodi neka velika sila. Na primer, SAD mogu od projekta Globalnog rata protiv terorizma (GRPT) stvoriti uspešnu makrosekuritizaciju, ali ona može biti destabilizovana ukoliko drugi akteri GRPT dožive više kao borbu za ispunjavanje interesa SAD na Srednjem istoku, a manje kao borbu za ostvarivanje zajedničkih viših ciljeva. Održavanje uspešne makrosekuritizacije zahteva stalni oprez i svest o tome da bi lokalne sekuritizacije uključene u makrosekuritizaciju mogle da se pobune ukoliko neke kontradikcije podriju njihovu vezu sa višim nivoom makrosekuritizacije.
Sekuritizacije po stepenu obuhvatnosti mogu biti prikrivene, parcijalne ili inkluzivne. Inkluzivna sekuritizacija obično deluje kroz sektore. Problem je u tome što sveobuhvatnost ne može biti definisana terminima sektora, zato što je moguće da sekuritizacija bude multisektorska, ali da unutar sektora ne bude kompletna ili da bude ograničena i da ne obuhvata više od jednog sektora. Moglo bismo reći da više sektora znači „više“ sveobuhvatnosti. Sekuritizacija je sveobuhvatna onda kada minimalizuje broj odvojenih briga, problema i konflikata koji dostižu jaku sekuritizaciju odvojenu od makrosekuritizacije. Hladnoratovska makrosekuritizacija, kao i mnoge sekuritizacije na nacionalnom nivou, mogle bi biti okarakterisane kao inkluzivne i prilično uspešne sekuritizacije koje su locirane na različitim nivoima. Rat protiv droge, kao prikrivena (eng. niche) sekuritizacija,74je relativno uspešna u odnosu na domaću publiku ali nije
sveobuhvatna, ne strukturira sekuritizaciju na drugim nivoima. Antinuklearni pokreti za vreme Hladnog rata su bili inkluzivni i zauzimali su globalni nivo ali je samo mali deo relevantne publike bio ubeđen u to da su ovi pokreti neophodni, te nije podržao sprovođenje odlučnih akcija koje bi transformisale predmet njihove brige. Globalno zagrevanje nalazi se na globalnom nivou. Na ovom mestu se zapravo nalaze uslovi za život svih ljudi i egzistencijalne pretnje za ostale vrste, ali ne i preživljavanje planete ili života na njoj.
Moć sekuritizacije možemo analizirati samo indirektno, proučavanjem njenog uticaja na konstelacije. Makrosekuritizacije generišu konstelacije, zato što veći deo njihove strukture čini organizovanje relacija i identiteta oko poziva koji je u datom vremenskome
73 http://en.wikipedia.org/wiki/Sino-Soviet_split
periodu najjači. Kada su dve sekuritizacije suprotstavljene i kada je svaka predstavljena kao najveća pretnja onome što druga brani, one generišu jednu integrisanu konstelaciju. Na taj način Hladni rat je postao konstelacija koja je sadržala dve značajne makrosekuritizacije i ogromnu mrežu međusobno povezanih identiteta i politika.
Kada tražimo odgovor na pitanje šta je to što čini politiku makrosekuritizacija i bezbednosnih konstelacija, moramo najpre odgovoriti na sledeća pitanja: šta predstavlja izvore makrosekuritizacija i konstelacija; ko ih konstruiše i kakvu formu mogu imati; ko će pokušati da ih konstruiše, sa kojom svrhom, pod kojim uslovima i kakvu će biti njihova dinamika; kakav referentni objekat može biti projektovan na najvišem nivou i kakve mogućnosti pruža struktura političkih identiteta na nivou jedinica.75 Na osnovu
izloženog možemo zapaziti da su makrosekuritizacije i konstelacije često povezane. Takvu povezanost ilustruje Hladni rat, u kome su SAD i SSSR predstavljali dve univerzalne ideologije (svaka je generisala sopstvenu makrosekuritizacije radi odbrane zahteva da baš ona ima presudan uticaj na budućnost ljudske vrste) u zero-sum
takmičenju i stvorili hladnoratovsku konstelaciju. Da bismo razumeli makrosekuritizaciju, kao i stabilnost konstelacija koje ona generiše, potrebno je da objasnimo ulogu univerzalnih ideologija. One su, za vreme Hladnog rata, činile jezgro identiteta obe supersile i predstavljale su ideal i elitama i masama i na Zapadu i na Istoku. Krilatice, kao što su „demokratija“, „sloboda“, „socijalizam“, „liberalna privreda“, bile su namenjene ne samo domaćoj publici, već i mnogo široj, međunarodnoj javnosti. Postojanje zajedničkih vrednosti povezanih sa ovim parolama olakšalo je konstruisanje subjektivnog osećanja pretnje i ustanovilo vrednosti suprotne vrednostima protivničke strane. Time je omogućeno da jačina i dubina sekuritizacije daleko premaši nacionalnu bezbednost i da bude kreirana na mnogo široj osnovi.76
Konstelacije mogu biti generisane i bez uključivanja ideologije, kao što je to bio slučaj u 18. veku u Evropi kada se nekoliko velikih sila, koje su delile istu ideologiju (monarhiju), borilo protiv imperije i za uspostavljanje balansa među globalnim silama. Pored hladnoratovskog univerzalizma (inkluzivni univerzalizam) postoji još četiri tipa
75 Buzan, Barry, (ed.) (2004) The United States and the great powers : world politics in the twenty-first century. Polity Press, Cambridge, UK.
univerzalizma.77 Na kojem će od njih makrosekuritizacija biti zasnovana zavisiće od
njenog karaktera i dinamike, kao i od konstelacija koje su iz nje proistekle.
1. Inkluzivni univerzalizam predstavlja sekularnu ili religijsku ideologiju koja želi da nametne svoj način uređenja sveta. Ova verovanja su univerzalna zato što njihove pristalice tvrde da su direktno i trenutno primenljiva na celo čovečanstvo (liberalizam, marksizam, hrišćanstvo, islam).
2. Ekskluzivni univerzalizam predstavlja ideologiju koja zahteva da jednoj grupi budu data superiorna prava i nadređen status nad celim čovečanstvom (na primer, nacizam, evropska imperijalna doktrina o nadmoći bele rase, japanska imperijalna doktrina). Univerzalno u ovim verovanjima jeste to što je zatraženo pravo da jedna grupa vlada drugom grupom ili da čak zameni drugu grupu ili celo čovečanstvo.
3. Univerzalizam postojećeg reda predstavlja politički zahtev vezan za pretnje jednoj ili većem broju institucija međunarodnog sistema. Univerzalnost se ovde ogleda u činjenici da je globalni nivo međunarodnog sistema predstavljen kao referentni objekat. Ova vrsta univerzalizma manifestuje se u situaciji u kojoj je jedna univerzalna ideologija obezbedila okvir za međunarodno društvo, kao što je to liberalizam učinio za trenutnu globalnu ekonomiju. Univerzalizam postojećeg reda može biti i nezavisan. Najbolji primer za to predstavlja situacija u kojoj je pluralistička međunarodna zajednica prihvatila tvrdnju da transtancionalni akteri ugrožavaju suverenitet.
4. Univerzalizam prirodnih fizičkih pretnji odnosi se na pretnje čovečanstvu na planetarnom nivou (na primer, nuklearno oružje, globalno zagrevanje, zarazne bolesti). Ovde je univerzalno to što je reč o fizičkoj sudubini čovečanstva kao referentnog objekta.
Hladni rat je predstavljao sudar dva inkluzivna univerzalizma. Svaki od ovih unvirezalizama imao je duboke sličnosti u okviru svoje sfere, a duboko se razlikovao od drugog univerzalizma. U kolikoj će meri sličnosti i razlike biti osnov sekuritizacije zavisi
