Book Review
Jovana
Ć
iri
ć
PRAVEDNI I NEPRAVEDNI RATOVI
U izvrsnom prevodu Rastka Jovanovića, u ediciji „Načela politike“, Službeni glasnik je 2010. godine objavio poznatu knjigu Majkla Volzera (Michael Walzer)
Pravedni i nepravedni ratovi, Moralni argument sa istorijskim primerima (Just and Unjust Wars, A Moral Argument with Historical Illustrations). Ova knjiga je prvi put objavljena 1977. godine, da bi zatim doživela nekoliko novih izdanja i niz preštampavanja. To je bez sumnje najznačajnajnija i najuticajnija knjiga o filozofiji i etici rata objavljena u poslednjih pola veka. Majkl Volzer je poznati filozof morala i politike, profesor emeritus društvenih nauka na Institutu za napredne studije u Prinstonu (Institute for Advanced Study, School of Social Science). U svojoj dugoj karijeri bavio se različitim temama, između ostalog problemom pravde (prevod Volzerove knjige The Spheres of Justice [Područja pravde] objavljen je 2000), ljudskim pravima, demokratijom, političkim obavezama, multikulturalnom toleran-cijom, nacionalizmom, razvojem pluralističkog pristupa političkom i moralnom ži- votu, pravednim i nepravednim ratovima. Odigrao je bitnu ulogu u oživljavanju in- teresovanja za praktičnu etiku, a naročito etiku rata, i u toj oblasti se smatra ne- zaobilaznim autorom. Napisao je 29 knjiga i više stotina naučnih radova. Ova knji- ga, koja predstavlja obnovu interesovanja za problem pravednog rata, smatra se jednim od njegovih najznačajnijih doprinosa. Naslov knjige, Pravedni i nepravedni
ratovi, Moralni argument sa istorijskim primerima, na adekvatan način odražava njen sadržaj.
na iskustva i postupke, a ne sami postupci ljudi. Volzer kaže da mu u ovoj knjizi nije cilj uobličavanje te stvarnosti, nego proučavanje postojeće.
Predmetove knjige je prikazivanje i ispitivanje sadašnjeg karaktera i strukture moralnog sveta rata. Autor je sebi postavio za cilj da opiše načine na koje obični ljudi zaista raspravljaju o ratu. Preuzeo je zadatak da predstavi i analizira moralne argumente, opravdanja i moralne sudove koji se odnose na rat, koje ljudi obično iznose u stvarnom svetu, kao i da odredi pojmove i izloži termine moralnog rečnika rata, koji se tom prilikom koriste. Ova stvarna moralna opravdanja i sudovi običnih građana bi trebalo da nam otkriju sveobuhvatan pogled na rat kao čovekovu akti- vnost. Volzer izražava želju da shvati i izloži zajednički moral i ispita značenje moralnosti primenjeno na problem rata. On smatra da je moralni svet rata, koji želi da opiše i objasni, svima zajednički, ne po tome što svi dolaze do istih zaključaka o tome čija je borba pravedna, već zato što priznaju iste teškoće na putu ka zaključ ci-ma, suočavaju se sa istim problemima i govore istim jezikom. Volzer ističe značaj moralnog jezika i rečnika, koje koristimo da bismo razmišljali i raspravljali o ratu i bez kojih saopštavanje naših misli, moralni argumenti i sudovi ne bi bili mogući. On pretpostavlja da nam jezik morala daje pristup i odražava zajednički moralni svet unutar kojeg delamo i da je razumevanje moralnog rečnika opšteprihvaćeno i stabilno, tako da su zajednički moralni sudovi mogući.
Volzer u ovoj knjizi izražava želju da vrati pravedan rat u političku i moralnu teoriju, ali on ovde ne izlaže teoriju pravednog rata onako kako je ona uobličena u srednjem veku kod autora kao što su Majmonid, Toma Akvinski, Vitoria i Suarez, ili u XVII veku kod Huga Grociusa, koji je preuzeo i počeo da sekularizuje ovu tradiciju. U ovoj knjizi se ne izlaže istorija teorije pravednog rata. Volzer koristi klasične i savremene tekstove u duhu svog interesovanja za argumente. Što se tiče metoda koji koristi, Volzer kaže da je ovo knjiga o praktičnom moralu, a odgovara-jući metod praktičnog morala je «kazuistički po karakteru».1 Volzer određuje metod
svoje knjige tako što kaže: «obraćamo se pravnicima za opšte formule, a istorijskim slučajevima i stvarnim raspravama za one određene sudove koji i izražavaju kon- venciju rata i predstavljaju njenu vitalnu snagu.»2 On ne izlaže ni sistematsko mo-
ralno učenje, nego se usredsređuje na pojedinosti svojstvene istorijskoj stvarnosti. Budući da Volzera ovde interesuju stvarni moralni argumenti, opravdanja, sudovi i zaključci koji se odnose na rat, njegovo izlaganje se razvija putem argumenata i istorijskih primera vezanih za njih. Iako odražavaju problematičnost i složenost ko- ju stvarnost i konkretne situacije nose, primeri su birani tako da budu reprezenta-tivni i adekvatno ilustruju i olakšavaju razumevanje ključnih pojmova, argumenata i sudova kojima se Volzer bavi. Moralnu stvarnost rata on opisuje i objašnjava kroz
izlaganje, analizu i kritiku moralnih argumenata koji su bili iznošeni za i protiv nekog postupka ili odluke vezane za rat. Ispitujući moralne argumente koji su se pojavljivali povodom različitih problema vezanih za rat, Volzer iznosi i svoje ko- mentare i razloge, otkrivajući svoje shvatanje moralnosti rata. Primeri su uglavnom uzeti iz Prvog i Drugog svetskog rata, američkog rata u Vijetnamu, ali i iz drugih sukoba. Primeri, argumenti, problemi, pojave i načini ratovanja o kojima je reč u knjizi pretežno se odnose na dvadeseti vek. Primeri iz dalje istorije uglavnom služe da rasvetle neke od problema modernog ratovanja, dok su se neke savremene po- jave, kao što su asimetrični ratovi, kojima će se autor kasnije baviti, javile tek pošto je knjiga napisana. U svakom slučaju, knjiga na iscrpan način obuhvata ključne pojave i argumente koji se odnose na rat, naročito ovog perioda. Prvi put je obja- vljena 1977. u Sjedinjenim Američkim državama (u izdanju Basic Books, New York). U predgovoru četvrtom izdanju, iz 2006. godine, koji nosi naslov «Promena režima i pravedni rat», autor je dopunio knjigu razmatranjem o savremenom pro- blemu opravdanosti prisilne demokratizacije i pitanjem da li je «promena režima» pravedan povod za rat, kojima se prvo izdanje Pravednih i nepravednih ratova
bavilo samo posredno. Autor ovde ispituje da li je postojalo opravdanje za promenu režima putem rata, u slučaju Iraka 2003., od strane Sjedinjenih Američkih država.
o agresiji, s jedne strane, i prema poštovanju pravila rata i ratne konvencije, s druge strane.
U Prvom delu, «Moralna stvarnost rata», Volzer želi da ospori opšti opis rata kao carstva nužnosti, i da argumentom i primerom pokaže značaj i ozbiljnost do- nošenja moralnog suda o ratu i o ponašanju u ratu. On se ovde suprotstavlja rea- lizmu, koji određuje kao shvatanje prema kome rat leži s one strane moralnog suda i ne može da se procenjuje kao pravedan ili nepravedan. Volzer brani od realizma mogućnost donošenja moralnih sudova, smislenost argumenata u moralu i značenje i upotrebu specifično moralnog jezika, koje realisti poriču. On smatra da postoje opšteprihvaćena značenja moralnih termina koja omogućavaju raspravu. On pri- znaje moralnom jeziku, koji je često isključivan iz sveta nauke tvrdnjom da izra- žava samo osećanja i želje, dostojanstvo jezika koji ima svoju deskriptivnu upotre-bu i objektivno značenje. Moralni termini i moralni diskurs, po njemu, služe za kri- tikovanje, koje nije puko izražavanje subjektivnog raspoloženja i osećanja, nego i izražavanje opažanja koje ima oblik izveštaja o stvarnom svetu, koje zahteva do- kaze, podrazumeva analizu i istraživanje i ima svoju istinosnu vrednost. Uz po- stojan moralni jezik i pojmove, on dopušta, uprkos istorijskim, društvenim i politi- čkim promenama, postojanje jednog stabilnog moralnog sveta koji delimo sa pre- cima i savremenicima. Moralna stvarnost rata ima prepoznatljiv i relativno stabilan oblik, čak i ako nije izvesno da je potpuno koherentna. Ona odražava naše shvata- nje država i vojnika, koji su protagonisti borbe, i same borbe. Shvatanje i izlaganje našeg zajedničkog morala pretpostavlja postojanje ovog zajedničkog moralnog sveta u kome delujemo, jezika koji ga odražava i opšteprihvaćeno i stabilno razu- mevanje moralnog rečnika koje omogućava zajedničke moralne sudove.
prava pojedinaca na život i slobodu, koja imaju neprikosnovenu vrednost. Samood-brana, prema Volzeru, deluje kao pravo bilo koje političke zajednice, samo zato što ta zajednica postoji, bez obzira na okolnosti u kojima je stekla državnost. Jedino ograničenje ovog prava ima veze sa unutrašnjom, a ne sa spoljašnjom legitimnošću. Ako postoji stvarni zajednički život, ima smisla reći da se teritorijalni integritet i politička suverenost mogu braniti na isti način kao i individualni život i sloboda. Odluka o tome čija je suverenost zakonita, i čije vojno prisustvo predstavlja ag- resiju, po Volzeru, s pravom pripada ljudima koji žive na spornoj teritoriji, upravo na osnovu tog zajedničkog života.
stvu vojnog napada ili invazije, već i u verovatnom odsustvu bilo kakve neposredne namere da se povede takav napad ili invazija. Argumenti koji se iznose u prilog intervenciji, predstavljaju drugu, treću i četvrtu reviziju legalističke paradigme i otvaraju put za pravedne ratove koji se ne vode u samoodbrani ili protiv agresije u strogom smislu reči. Zabrana prelaženja granica nije apsolutna i može da podleže unilateralnoj obustavi s obzirom na tri vrste slučajeva: prvo, kada skup granica obu- hvata više političkih zajednica, od kojih jedna već vodi oružanu borbu za nezavis-nost, kada se radi o secesiji ili nacionalnom osobođenju, drugo, kada je granice već prešla vojska strane sile, to jest kada se radi o kontraintervenciji i, treće, kada je kršenje ljudskih prava unutar granica toliko užasno da govor o zajednici ili samo- određenju izgleda cinično i irelevantno, to jest, u slučaju porobljavanja i pokolja. Mada često ugrožava teritorijalni integritet i političku nezavisnost država u kojima se interveniše, intervencija ponekad, kaže Volzer, može da bude opravdana, ali je uvek opravdana kao izuzetak od opšteg pravila.Države koje intervenišu moraju da dokažu da se njihov slučaj radikalno razlikuje od onoga što smatramo slučajevima koji pripadaju opštem toku u kojima se slobodi građana najbolje služi ako im stranci pruže samo moralnu podršku. Druga, treća i četvrta izmena paradigme do- puštaju da «države mogu biti izložene invaziji, a ratovi s pravom započeti da bi se pomoglo secesionističkim pokretima (kada su pokazali reprezentativan karakter), da bi se uravnotežile prethodne intervencije drugih sila i da bi se izbavili ljudi kojima preti masakr.»3 U svakome od ovih slučajeva dopuštaju se, ili se ne osuđuju,
ova kršenja formalnih prava suverenosti, zato što ona navodno podržavaju vredno- sti individualnog života i zajedničke slobode čija je suverenost puki izraz. Peta revizija legalističke paradigme bi bila da zbog kolektivnog karaktera država, do- maće konvencije hvatanja i kažnjavanja ne odgovaraju zahtevima međunarodnog društva. Pravedni ratovi su ograničeni ratovi. Legitiman ratni cilj je neka kombi-nacija otpora, obnove, razumne prevencije i ne uključuje kažnjavanje agresora. Krajnja granica onoga čemu može legitimno da se teži u ratu je osvajanje i politička rekonstrukcija neprijateljske države, ali samo u krajnjim slučajevima, protiv ne- prijatelja kao što je bio nacizam. Volzer razmatra sve ove pojave s obzirom na koje se vrši revizija legalističke paradigme, određuje pojmove, ispituje probleme u vezi s njima, i pre svega analizira i kritikuje argumente, a svaki je ilustrovan istorijskim primerima.
U trećoj glavi, prvog dela, naslovljenoj «Pravila rata», autor pokušava da ob- jasni zašto postoje pravila ratovanja. Bavi se načinom ponašanja u samom ratu i pravima i obavezama vojnika. Povlači se linija između samog rata, za koji vojnici nisu odgovorni, i njihovog ponašanja u ratu za koji jesu, bar u krugu vlastitih ak- tivnosti. Uglavnom ne krivimo vojnika, pa ni generala, koji se bori za svoju vladu, čak ni kada je u pitanju agresivan rat, što ima veze sa distinkcijom između jus ad
bellum i jus in bello. Teorija o jus in bello, mada se temelji na pravima na život i slobodu, stoji nezavisno od teorije agresije i pored nje. Ona podjednako nameće granice i agresorima i njihovim protivnicima. Postoji moralna jednakost vojnika, bez obzira na to na kojoj strani se bore. Ova glava je uvod u treći deo knjige, «Ratna konvencija», koji se bavi pravdom u ratu (jus in bello), u kome se raspravlja ne više o cilju, nego o legitimnim sredstvima i pravednim načinima vođenja rata, suštinskim pravilima, u kome se pokazuje kako se ta pravila primenjuju u uslovima borbe i kako ih menja «vojna nužnost». Autor se u ovom delu bavi određenjem razlike između boraca i neboraca i njihovih prava, razmatranjem proširenja statusa borca van klase vojnika, to jest civila koji na neki način doprinose borbi, bavi se pitanjem ko je legitimna meta u ratu, učenjem o represalijama i njihovim opravdan-jem u ratu i miru, moralnim sudovima i argumentima o onim oblicima ratovanja koji uključuju civile ili su usmereni na njih, kao što su opsade, blokade, strateško uništavanje zaliha hrane, gerilski rat, terorizam, blizina poprištu bitke. On ovde pre- ispituje ratnu konvenciju, njene principe i probleme vezane za nju. Moralni principi i shvatanja dopunjuju pravna pravila i pomažu da se reše moralni problemi vezani za ove pojave. Svrha ratne konvencije je da odredi prava i dužnosti zaraćenih stra- na, zapovednika vojski i pojedinačnih vojnika, s obzirom na vođenje borbi, kao i prava neboraca. Prava i dužnosti su iste za države i vojnike koji vode agresivne i defanzivne ratove. Vojnike ne smatramo zločincima. Nazivamo ih ubicama samo kada ciljaju na neborce, nedužne posmatrače sa strane, na ranjene ili nenaoružane vojnike. Sve dok se bore u skladu s pravilima rata, nije moguća nikakva osuda. Postoje obaveze koje prate ratna prava vojnika, a prva je obaveza da se čuvaju prava civila, onih civila čije živote oni sami ugrožavaju, po cenu rizika sopstvenog života. Volzer ovde razmatra različite argumente i načine da se odgovori na pitanje kako da se vojnici bore pravedno. Među njima je utilitarističko uspostavljanje ogra- ničenja korisnosti i srazmernosti i ograničenje legitimnih postupaka koja postavlja teorija ljudskih prava. Ovim delom se završava razmatranje o uobičajenim sredstvi-ma rata.
apsoluti-zam (Fiat justicia ruat coelum, «postupaj pravedno, pa neka se nebesa sruše»), i argument na osnovu ekstremnosti, koji prihvata Volzer («postupaj pravedno, osim ako nebesa neće pasti»). Sukob između jus ad bello i jus in bellum, i kršenja ratne konvencije i pravila rata radi pravednog cilja, ispituje sena problemu poštovanja i kršenja prava države na neutralnost i na problemu situacije krajnje nužde, bliske i ozbiljne opasnosti, koji ima oblik dileme: «da li da počinim ovaj određeni zločin pred nemerljivim zlom». Analiziraju se i kritikuju argumenti vezani za ova pitanja. Izlaže se argument o «krajnjoj nuždi», opravdanje krajnjih mera koje ratna konven-cija isključuje, suspenzije pravila rata i kršenja prava nedužnih, u izuzetnim slu- čajevima krajnje nužde. Po Volzerovom mišljenju, kada se suočimo s onim što se s pravom može nazvati nužnošću, prava koja ljudi imaju mogu da budu nadjačana. Nadjačana su upravo zato što još uvek postoje u punoj snazi i zato što predstavljaju prepreke nekoj višoj (nužnoj) pobedi čovečanstva. Bez obzira na opravdanja koja se iznose u korist kršenja pravila, treba imati u vidu da prava nedužnih imaju istu moralnu snagu i pred licem pravednih kao i pred licem nepravednih vojnika. Prava koja se krše su istinska, duboko utemeljena i u principu neprekršiva. Ovde se raz- matraju argumenti vezani za odluku da se atomske bombe bace na Hirošimu i Na- gasaki. Autor se bavi i problemom moralnosti nuklearnog odvraćanja, kao slučaja sukobljavanja pravednih sredstava i ciljeva i kao načina da se izađe na kraj sa stalnim stanjem krajnje nužde, koje je nastupilo posle 1945. rađanjem atomskog rata. Volzer smatra da suočeni s pravima ljudi, ne treba da proračunavamo posle- dice, relativne rizike ili verovatne žrtve, već da se jednostavno zaustavimo.
se odgovornost za agresivan rat širi kroz politički sistem, kako pronaći njenu gra- nicu i na kom nivou birokratske hijerarhije se zaustaviti. Na kraju se postavlja i pitanje kolektivne odgovornosti, odgovornosti građana države koja vodi agresivan rat. Kada je ispitao odgovornost za sam zločin rata, Volzer se okreće pitanju načina vođenja rata i (ne)poštovanja ratnih pravila, pitanju ratnih zločina i moralne odgo- vornosti vojnika i oficira za njihove odluke i postupke u ratu. Ukazuje se na razlike u odgovornosti i dužnostima vojnika i oficira. Volzer se bavi problemom određenih kršenja prava i odbranama u njihovu korist. Postavlja se i pitanje moralnog suda o vojnim zapovednicima (ili političkim vođama) koji krše pravila rata i ubijaju ljude u «krajnjoj nuždi». U ekstremnim slučajevima zapovednici moraju da počine ili narede ubistvo. Volzer smatra da je namerno ubijanje nedužnih ljudi u svakom slu- čaju zločin. Oni su tada ubice, mada po Volzeru, u ispravnoj stvari. Bez obzira, oni snose teret moralne odgovornosti i krivice zato što su nepravedno ubijali same pravde radi.
Volzer u zaključnom razmatranju kaže da su u stanjima krajnje nužde naši mo- ralni sudovi dvostruki i odražavaju dvojni karakter teorije rata i dublje složenosti naše moralne stvarnosti. Teorija rata koja ima u vidu stvarnost rata je nekoherentna. Postoji sukob između utilitarističkih i apsolutističkih načina mišljenja. Sudimo da je nešto i dobro i loše. «Svet nužnosti se rađa iz sukoba između kolektivnog opstan- ka i ljudskih prava.»4 Postoje situacije u kojima je nemoguće postupiti moralno, bez
krivice i odgovornosti za zlo. Pitanje je samo koje zlo ćemo izabrati da izvršimo, u ime kog dobra, da li ćemo se opredeliti da sačuvamo ljudska prava ili kolektivni opstanak. Volzer smatra da političke vođe moraju da izaberu utilitarnu stranu di- leme, to jest moraju da izaberu kolektivni opstanak, po cenu onih prava koja su mu se našla na putu. Ali kad to čine, kad donose mučne odluke i prihvataju za njih odgovornost, oni, po Volzeru, ipak nisu oslobođeni krivice. Oni imaju «prljave ruke». Volzer na ovaj način zaključuje knjigu, mada je na početku tvrdio da je mo- ral koji izlaže, učenje o ljudskim pravima, a da su argumenti o ratu «napor da se priznaju i poštuju prava»5 ljudi. Isto tako je pisao da je uloga utilitarističkih pro-
računa i argumenata, razmatranja o korisnosti, koja su takođe veoma prisutna, pod- ređena ulozi prava, koja ih ograničavaju. A život i slobodu ljudi odredio je kao najviše vrednosti, kojima odgovara pravo na samoodbranu i nagovestio da će u tom svetlu objašnjavati moralne sudove i njihova opravdanja. Izgleda da to ne važi u slučaju krajnje nužde, kada još viša vrednost treba da se sačuva. Iako kaže da se prava političke zajednice na opstanak i samoodređenje izvode iz prava pojedinaca na život i slobodu, izgleda da na kraju kao najvišu vrednost prihvata pravo političke zajednice na kolektivni opstanak. Izgleda da je politički interes ovde prevladao moralnu vrednost.
