Sinuhe Egipcanin - Mika T. Waltari.pdf.pdf

Mika T. Wal​ta​ri

O

KNJI​GA I

Čun od ro​go​za

1

vo pi​šem ja, Si​nu​he, sin Sen​mu​ta i nje​go​ve žene Kipe. Pi​šem to ne u sla​vu bo​‐ go​va u zem​lji Ke​met, jer sam sit i umo​ran od bo​go​va, niti to pi​šem u sla​vu fa​‐ ra​ona, jer sam sit i umo​ran od nji​ho​vih dje​la. Ne pi​šem to ni radi ula​gi​va​nja bo​go​vi​ma i kra​lje​vi​ma, a ni iz bo​jaz​ni ili stra​ha, niti zbog nade u bu​duć​nost. Pi​šem to za sebe sa​mo​ga... Ti​je​kom svo​ga živ​lje​nja vi​dio sam i spoz​nao, te is​ku​sio i iz​gu​bio pre​vi​še da bih se bo​jao pos​ta​ti pli​je​nom ta​šti​ne. Isto tako, gle​de nade u be​s​mrt​nost, muč​no mi je od toga jed​na​ko kao što mi je muč​no od bo​go​va i fa​ra​ona. Zato pi​šem sve ovo tek za svo​je osob​no za​do​volj​stvo. I po tome se raz​li​ku​jem od svih os​ta​lih pi​sa​‐ ca; onih iz proš​los​ti i onih koji će tek doći... A sve što je ika​da na​pi​sa​no, na​pi​sa​no je ili zbog bo​go​va ili zbog lju​di. Pri​tom ubra​‐ jam i fa​ra​one u lju​de, jer prem​da su bo​žan​sko​ga po​dri​je​tla, oni su u svo​jim osje​ti​ma, dak​le u mrž​nji i u stra​hu, u stras​ti​ma i ra​zo​ča​re​nji​ma, ipak jed​na​ki nama. U tome nema iz​me​đu njih i nas ni​ka​ko​ve raz​li​ke, pa ma​kar ih po ti​su​ću puta ubra​ja​li u bo​go​‐ ve. Mogu to či​ni​ti i ne​bro​je​no puta, ipak lju​di os​ta​ju jed​na​ki svo​jim bliž​nji​ma... Is​ti​na jest, fa​ra​oni ima​ju vlast i moć ko​jom mogu uta​ži​ti svo​ju mrž​nju i os​lo​bo​di​ti se stra​ha, što je čes​to ne​dos​tup​no obič​no​me čo​vje​ku. Ali ni to fa​ra​one ne spa​ša​va od stras​ti i ra​‐ zo​ča​re​nja. Pa una​toč sve​mu, sve ono što je na​pi​sa​no, na​pi​sa​no je po za​po​vi​je​di kra​lje​‐ va. A to ili radi ula​gi​va​nja bo​go​vi​ma ili kako bi se na​ve​lo lju​de neka po​vje​ru​ju u ono što se ni​kad nije zbi​lo od​nos​no da se zbi​lo druk​či​je nego li je to bilo u stvar​nos​ti. Ili zato jer je ne​či​ji udjel u zbi​va​nji​ma bio veći ili ma​nji, pa ga u za​pi​si​ma želi iz​mi​je​ni​‐ ti... Na to mis​lim, tvr​de​ći kako je sve na​pi​sa​no, od pra​dav​nih vre​me​na do da​nas, zbog bo​go​va i lju​di... Sve se uvi​jek i iz​no​va vra​ća sta​ro​me i ono​me što se već zbi​lo. Nema ni​če​ga no​vog pod Sun​cem i zvi​jez​da​ma. Ne mi​je​nja se ni čo​vjek u svo​joj biti i su​šti​ni, prem​da se mi​je​nja​ju noš​nje i ri​je​či nje​go​va go​vo​ra. Zbog toga ne vje​ru​jem ni kako će se u bu​‐ duć​nos​ti pi​sa​ti druk​či​je, nego li se pi​sa​lo do sada i nego li se piše da​nas. Lju​di se skup​‐ lja​ju oko laži po​put muha oko med​no​ga ko​la​ča ili ma​ga​re​će ba​le​ge, a ri​je​či pri​po​vje​‐ da​ča koji ka​zi​va​ju​ći ih čuči na ne​ko​me ulič​nom uglu, gode slu​ša​te​lji​ma po​put mi​ri​sa

pro​bra​no​ga ta​mja​na. Po​ja​vi li se ko​jim slu​ča​jem pri​tom tra​čak is​ti​ne, svi bje​že od nje​‐ ga za​zi​ru​ći i ga​de​ći se. No meni, Si​nu​heu, sinu Sen​mu​ta i nje​go​ve žene Kipe, sada kad sam os​ta​rio i ra​zo​‐ ča​rao se u sve​mu, dos​ta je laži. Zato pi​šem ovo samo za sebe. Zato pi​šem samo o ono​‐ me što sam osob​no gle​dao svo​jim oči​ma ili čuo svo​jim uši​ma. Ili o onom što sam do​‐ čuo, ali znam da je ne​dvoj​be​no is​ti​ni​to. Eto, po tome se raz​li​ku​jem od svih onih pi​sa​ca koji su ži​vje​li pri​je mene, kao i od svih onih koji će tek doći... Lju​di koji is​pi​su​ju ili daju is​pi​sa​ti svo​je ime po pa​pi​ru​su, a još više oni koji ga čak ure​zu​ju ili daju uk​le​sa​ti u ka​men, žive u nadi kako će se sve to jed​no​ga dana či​ta​ti, pa će po​tom​ci sla​vi​ti nji​ho​va dje​la... Moje ri​je​či me​đu​tim ne sla​ve ni​ko​ga, jer moja dje​la ne zas​lu​žu​ju hva​le, a moja je mu​drost opo​ra i ni​ko​ga ne ra​du​je... Si​gu​ran sam kako dje​ca, uče​ći pi​sa​ti, neće sri​ca​ti i škra​ba​ti moje ri​je​či po plo​či​ca​ma od ilo​va​če. Moje ri​‐ je​či neće ni lju​di po​nav​lja​ti, kako bi se ra​be​ći moju mu​drost do​ima​li pa​met​ni​ji​ma. Zato se odri​čem i nade da će me či​ta​ti i shva​ti​ti... Čo​vjek je u svo​joj zlo​ći straš​ni​ji i pod​muk​li​ji od ri​ječ​no​ga kro​ko​di​la. Nje​go​vo je srce tvr​đe od ka​me​na, a umiš​lje​nost is​praz​ni​ja od pra​ha. Uro​niš li čo​vje​ka u ri​je​ku, bit će pot​pu​no isti kao ra​ni​je, čim mu se osu​ši odje​ća... Obuz​me li ga tuga i ra​zo​ča​re​nje, bit će pot​pu​no jed​nak kao i pri​je, čim se opo​ra​vi. Mno​go pro​mje​na smo​trio sam za ži​‐ vo​ta, ja, Si​nu​he!... Pa ipak je sve os​ta​lo isto, a čo​vjek se nije ni​ma​lo pro​mi​je​nio. Nađe se, do​du​še, ne​kih koji ka​zu​ju kako se ono što se zbi​va da​nas još ni​ka​da nije do​ga​đa​lo... Kako su da​naš​nji​ca i nji​ho​vi da​naš​nji čini ve​li​čaj​ni​ji i be​s​mrt​ni​ji od sve​ga do sada... Ali, ne vje​ruj​te im. To iz njih zbo​ri tek ta​šti​na, zlo​ća i lu​peš​tvo, a nji​ho​ve ri​je​či tek su is​praz​ne, plit​ke i jad​ne pri​če koje će me​tla po​vi​jes​ti ne​mi​li​ce po​mes​ti, una​toč i za inat svim ve​li​čaj​nim za​pi​si​ma na pa​pi​ru​su ili svom kle​sa​nju u ka​me​nu. Pri​mje​ri​ce, ja, Si​nu​he, gle​dao sam kako je na ulič​no​me uglu sin na smrt iz​ba​ti​nao ro​đe​no​ga oca. Gle​dao sam si​ro​maš​ne kako se dižu pro​tiv bo​ga​tih. Gle​dao sam bo​go​ve kako se dižu pro​tiv bo​go​va. Gle​dao sam čo​vje​ka, koji je ne​koć pio vino iz zlat​no​ga pe​‐ ha​ra, kako se ja​dan, iz​ne​mo​gao, odr​pan i ne​mo​ćan, je​dva sa​gi​nje kle​če​ći na ko​lje​ni​‐ ma, ne bi li za​hva​tio gut​ljaj vode iz ri​je​ke. Oni koji su ne​koć mje​ri​li žito, pro​sja​či​li su kas​ni​je na ras​križ​ji​ma uli​ca, a nji​ho​ve su se žene po​da​va​le pr​lja​vim crn​ci​ma za bi​je​‐ dan ba​kre​ni ko​lut. Bio im je to je​di​ni na​čin za pri​bav​lja​nje kru​ha svo​joj dje​ci. Una​toč sve​mu tome, ma ko​li​ko se to ne​ko​me či​ni​lo straš​nim i po​ra​ža​va​ju​ćim, ja znam... Pred mo​jim se oči​ma nije zbi​va​lo baš ni​šta novo. A sve to što se zbi​va​lo, po​‐ nav​ljat će se i u bu​duć​nos​ti... I kao što se nije mi​je​njao ra​ni​je, čo​vjek se ni u bu​duć​‐ nos​ti neće mi​je​nja​ti. Os​tat će naj​straš​ni​jom i naj​o​pa​ki​jom zvi​je​ri, koja muči i ubi​ja ne iz nu​žde, nego iz za​ba​ve i iz ra​zo​no​de, koja na​no​si bol svo​jim bliž​nji​ma una​toč svem ra​zu​mu, koja jede i pije i onda kada nije glad​na i žed​na, koja skup​lja do​bra i bla​ga čak i onda kada ima to​li​ko pa joj ni​ka​kav novi pri​nos ne do​no​si baš ni​šta... I koja u sva​koj sre​ći, a i u sve​mu naj​bo​ljem, ni​kad nije za​do​volj​na te pro​na​la​zi po​vod za nove žud​nje i dalj​nje ne​iz​mjer​no zgr​ta​nje. Čo​vje​ko​vo srce, u svo​jim naj​tam​ni​jim du​bi​na​ma, ni​kad

za​do​volj​no nije. Vje​či​to ga ras​pi​nju bo​les​ne žud​nje i tam​ne stras​ti... Oni koji će doći pos​li​je mene, bit će jed​na​ki oni​ma pri​je mene... Pa kako bi onda ti, koji do​la​ze, mo​gli shva​ti​ti moju mu​drost i sve ove moje ri​je​či? Zbog toga pi​šem ovo ja, Si​nu​he, samo i je​di​no za sebe. I to zato jer me spoz​na​ja sa​‐ ži​že po​put naj​o​trov​ni​je lu​ži​ne, a iz moga je ži​vo​ta nes​ta​la sva ra​dost... Po​čeo sam pi​sa​ti ovu knji​gu u tre​ćoj go​di​ni svog iz​g​nans​tva na oba​la​ma Is​toč​no​ga mora, odak​le bro​do​vi is​plov​lja​va​ju za zem​lju Punt. Moje sa​daš​nje obi​ta​va​li​šte, koje ni​kad više ne smi​jem na​pus​ti​ti, na​la​zi se na do​mak pus​ti​nje. To je bli​zu onih brda iz ko​jih je ne​koć lom​ljen ka​men za grad​nju ki​po​va pri​jaš​njih kra​lje​va. Pi​šem zato, jer je okus vina sada opor na mome nep​cu, jer više ne osje​ćam niti užit​ka sa že​na​ma, prem​‐ da mi u hlad​nim zim​skim no​ći​ma ti​je​lo pre​da​no gri​je mla​da crna dje​voj​ka. Čak me ni vr​to​vi niti rib​nja​ci, sa svo​jim ri​ba​ma, više ne ve​se​le. Po​tje​rao sam i pje​va​če, a zvuk svi​ra​la i stru​na bo​lan je i za​mo​ran mo​jim uši​ma... Zbog toga pi​šem sve ovo, ja, Si​nu​‐ he, jer mi je bez​vri​jed​no i ni​šta​vo svo moje bo​gat​stvo, svo moje zlat​no po​su​đe, sva moja eba​no​vi​na, bje​lo​kost i moja mir​ha... Nisu mi odu​ze​li moja do​bra. Ro​bo​vi još uvi​jek stre​pe od moje ba​ti​ne; pre​da mnom stra​ža​ri sa​gi​nju gla​vu i is​pru​ža​ju ruke u vi​si​ni ko​lje​na... Ali je moje kre​ta​nje ogra​ni​če​‐ no. I ni je​dan brod ne smi​je uplo​vi​ti kroz pje​nu va​lo​va na ovim oba​la​ma; ni​kad više neću osje​ti​ti mi​ris Crne zem​lje u pro​ljet​noj noći... I zbog toga pi​šem sve ovo. Moje je ime ne​koć bilo upi​sa​no u zlat​nu fa​ra​ono​vu knji​gu. Obi​ta​vao sam u Zlat​noj Kući, sje​de​ći uz fa​ra​ono​vu des​nu ruku. Moje su ri​je​či vri​je​di​le više od ri​je​či naj​ve​ćih ugled​ni​ka i moć​ni​ka u zem​lji Ke​met. Od​lič​ni i ple​me​ni​ti su mi sla​li da​ro​ve, a zlat​ni lan​ci vi​sje​li su oko moga vra​ta. Po​sje​do​vao sam sve za čim čo​vjek može čez​nu​ti... Ali, kao što je to pris​po​do​bi​vo čo​vje​ku, že​lio sam još više. Zato sam to što je​sam, zato sam tu gdje je​sam. Pro​tje​ran sam iz Tebe u šes​toj go​di​ni vla​da​vi​ne fa​ra​ona Ho​rem​he​ba, uz pri​jet​nju: vra​tim li se, za​tu​ći će me kao bi​jed​no pse​to; ili me kao žabu zdro​bi​ti iz​me​đu ka​me​nja, uči​nim li samo ko​rak iz​van po​dru​čja odre​đe​no​ga za moje obi​ta​va​li​šte. Tako je za​po​vje​dio on, kralj, fa​ra​on... On, koji mi ne​koć bi​ja​še pri​ja​te​ljem. No što se dru​go može i oče​ki​va​ti od jed​no​ga čo​vje​ka ni​ska po​dri​je​tla, koji je na​re​‐ dio pi​sa​ri​ma neka iz knji​ge vla​da​ra iz​bri​šu ime​na kra​lje​va, a nje​go​ve ro​di​te​lje upi​šu kao od​lič​ni​ke? Bio sam na​zo​čan na nje​go​voj kru​nid​bi i gle​dao kako se na nje​go​vu gla​‐ vu spu​šta dvos​tru​ka cr​ve​no-bi​je​la kru​na. Prog​nao me, ra​ču​na​ju​ći od toga dana, na​kon šest go​di​na. Ali, pre​ma “ra​ču​ni​ma” nje​go​vih pi​sa​ra, zbi​lo se to ne u šes​toj nego u dva​‐ de​set​tre​ćoj go​di​ni nje​go​va vla​da​nja... Nije li to po​t​vr​da, kako je sva​ko pi​sa​nje laž​no, da​nas kao i ne​kad?

Nje​ga, koji je pre​ma osob​noj tvrd​nji, htio is​ti​ni​to ži​vje​ti, pre​zi​rao sam. I stre​pio sam od ra​su​la koje je svo​jom is​ti​nom si​jao po zem​lji Ke​met... Sad mi se osve​ću​je, jer sam htio ži​vje​ti is​ti​ni​to i čas​no, ne za vo​lju bo​go​va, ne za vo​lju nje​ga ili dru​gih lju​di, nego za vo​lju sebi sa​mo​me.

za ljud​sko srce jed​na​ko kao i naj​pak​le​ni​ja lu​ži​na. Eto, zato bje​ži čo​vjek od is​ti​ne. Dok je mlad i sna​žan tra​ži uto​či​šte u ku​ća​ma nas​la​da, za​va​ra​va se ra​dom i raz​nim za​ni​ma​‐ nji​ma, pu​to​va​nji​ma, za​ba​va​ma, igra​ma, vlaš​ću, gra​đe​njem i dru​gim svo​jim dje​lat​nos​‐ ti​ma. Ali, pri​je ili kas​ni​je, do​la​zi dan kada će ga is​ti​na ne​mi​lo​srd​no pro​bos​ti po​put brit​ko​ga mača. Pos​li​je toga nema više ra​dos​ti za nje​ga, ni u mis​li​ma niti u dje​li​ma nje​go​vih ruku. Obuz​me ga osje​ćaj osam​lje​nos​ti, sa​mot​nos​ti među lju​di​ma, a bo​go​vi mu u toj osam​lje​nos​ti ne pri​tje​ču u po​moć... Sve to iz​no​sim ja, Si​nu​he, prem​da znam ko​li​ko su moja dje​la bila jad​na, a pu​to​vi kob​ne stran​pu​ti​ce. Pri pi​sa​nju sam svjes​tan i kako iz mo​jih za​pi​sa nit​ko neće na​uči​ti baš ni​šta... Ako se uop​će net​ko i po​tru​di pro​či​‐ ta​ti... Dru​gi neka se čis​te sve​tom Amo​no​vom vo​dom. Ja, Si​nu​he, čis​tim se svo​jim dje​‐ li​ma... Neka dru​gi ci​je​ne laži svo​ga srca na Ozi​ri​so​voj vagi. Ja, Si​nu​he, mje​rim ih pi​‐ salj​kom od tr​sti​ke. Ipak, pri​je nego za​poč​nem pi​sa​ti svo​ju knji​gu, pu​štam svo​je srce neka se jada tuž​‐ ba​li​com. Jer, upra​vo tako mora pla​ka​ti iz​g​na​no srce, kada je za​cr​nje​no tu​gom. Onaj tko je samo je​dan​put pio vodu Nila, vječ​no će čez​nu​ti po​vrat​ku na nje​go​ve oba​le, a žud​nja mu ne može biti uta​že​na vo​da​ma dru​gih kra​jo​li​ka. Onaj tko je ro​đen u Tebi, vječ​no će čez​nu​ti za tim gra​dom... Jer, nema gra​da na svi​‐ je​tu koji je na​lik Tebi. Onaj tko se ro​dio na uli​ci, čez​ne za uli​com, onaj iz ot​mje​ne pa​‐ la​če za ko​li​bom od bla​ta... A mi​ri​su mir​he i mi​omi​ris​nih ulja pret​pos​tav​lja vonj dima s va​tre u ko​joj iz​ga​ra ba​le​ga i mi​je​ša se s pros​tim mi​ri​som ribe pr​že​ne na ulju. Rado bih i smjes​ta za​mi​je​nio svoj naj​ljep​ši i naj​ve​ći zla​tan ka​lež za zem​lja​ni vrč, samo ako bi moje sto​pe smje​le bar još je​dan​put stu​pi​ti u meku i po​dat​nu pra​ši​nu zem​‐ lje Ke​met. Dao bih sve svo​je pod​stav​lje​ne i sku​po​cje​ne ha​lje za sun​cem opr​lje​nu kožu roba, samo ako bih ba​rem još je​dan​put smio čuti šu​šta​nje tr​ske na ri​je​ci, pod mi​lo​va​‐ njem pro​ljet​no​ga vje​tra... Nil ras​te, kao dra​gu​lji blis​ta​ju gra​do​vi na ze​le​nim va​lo​vi​ma ri​je​ke.... Las​ta​vi​ce se vra​ća​ju, ždra​lo​vi ga​ca​ju po mu​lju. Samo sam ja u tu​đi​ni, iz​g​nan i osu​đen os​ta​ti da​le​‐ ko, do same svo​je smr​ti. Oh, za​što ni​sam obič​na las​ta​vi​ca ili ždral, pa da mogu snaž​no za​mah​nu​ti slo​bod​nim kri​li​ma, pre​le​tje​ti svo​je ču​va​re i vra​ti​ti se u zem​lju Ke​met?...

Svo​je bih gni​jez​do svio usred obo​je​no​ga Amo​no​vog stu​pov​lja, tamo gdje gor​di obe​lis​ci sja​je kao va​tra i kao zla​to, gdje se opo​jan mi​ris ta​mja​na mi​je​ša s opo​rim za​da​‐ hom tus​tih ži​vo​ti​nja pri​ne​se​nih na žr​tvu bo​go​vi​ma. Ili bih svio svo​je gni​jez​do u če​t​vr​‐ ti si​ro​maš​nih, na kro​vu ko​li​be od bla​ta. Tamo gdje vo​lo​vi vuku te​ške za​pre​ge, obrt​ni​ci li​je​pe pa​pi​ru​se na tr​sku, tr​gov​ci iz​vi​ku​ju svo​ju robu i vabe kup​ce, a ska​ra​bej va​lja ku​‐ gli​ce iz​me​ta po ka​me​nom po​plo​če​noj uli​ci...

Bis​tre bi​ja​hu vode moje mla​dos​ti, slat​ka moja la​ko​um​nost. No tr​p​ko je i opo​ro vino go​di​na i ni naj​pro​bra​ni​ji med​ni ko​lač ne može na​do​mjes​ti​ti su​rov kruh moje bi​‐ je​de...

O, vra​ti​te se, vi proš​la doba!... Za​vr​ti​te se vi iš​čez​le go​di​ne!... Za​je​dri Amo​ne ne​‐ bom od Za​pa​da na Is​tok i vra​ti mi moju mla​dost!... Ni jed​nu je​di​nu nje​nu ri​ječ ne bih

iz​mi​je​nio, ni naj​ma​nji čin ne bih is​pra​vio... O, ti krh​ka pi​salj​ko od tr​ske, o ti po​dat​ni pa​pi​ru​su... Vra​ti​te mi, oh vra​ti​te mi moju la​ko​um​nost i moju mla​dost!

2

Sen​mut, ko​jeg sam zvao ocem, bi​ja​še li​ječ​nik si​ro​maš​ni​ma u Tebi, a Kipa mu bi​ja​še že​nom. Nisu ima​li dje​ce... I bili su već sta​ri kada sam im sti​gao. U svo​joj pros​to​duš​‐ nos​ti re​ko​še da sam dar do​bi​ven od bo​go​va... Ma​len na​go​vje​štaj zla koje će im taj ne​‐ na​dan da​rak do​ni​je​ti. Kipa mi je dala ime Si​nu​he, pre​ma ne​kom liku iz pri​če, jer ona vo​lja​še pri​po​vi​jes​ti. A či​ni​lo joj se, sti​gao sam bje​že​ći od opas​nos​ti na​lik mom ime​nja​‐ ku iz pri​če, koji je vje​ro​jat​no na​čuo neku groz​nu taj​nu u fa​ra​ono​vu domu pa je po​bje​‐ gao, te pro​ži​vio mno​ge pus​to​lov​ne go​di​ne u stra​nim zem​lja​ma. To je ipak bio tek njen dje​ti​njast hir; na​da​la se kako ću i ja, kao i Si​nu​he u pri​či, uvi​jek ute​ći po​gi​be​lji i iz​bje​ći ne​sre​ći. Zato me je pro​zva​la Si​nu​he. Ali sve​će​ni​ci Amo​na sma​tra​li su to ime kob​nim pred​z​‐ na​kom. Mo​gu​će mi je baš to ime pris​kr​bi​lo po​gi​belj i pus​to​lo​vi​ne te me pos​la​lo u stra​‐ ne zem​lje. Uvuk​lo me u straš​ne taj​ne – taj​ne kra​lje​va i nji​ho​vih žena – po​gi​belj​nih taj​ni koje mogu biti smr​to​nos​ne i do​ni​je​ti pro​past.

Sada bih mo​rao biti dje​ti​njast kao si​ro​ta Kipa, ako bih umiš​ljao kako ime može utje​ca​ti na ne​či​ju sud​bi​nu. Ta zar se ne bi zbi​lo sve isto, da sam do​bio ime Ke​pru, Ka​‐ fra ili Mose? Pa ipak, ne mogu po​re​ći: Si​nu​he je sada uis​ti​nu prog​nan dok je Heb, sin So​ko​la, okru​njen kao Ho​rem​heb cr​ve​no-bi​je​lom kru​nom, za kra​lja Gor​njeg i Do​njeg Kra​ljev​s​tva. Gle​de zna​če​nja ime​na mora zato svak su​di​ti za sebe sa​mog; svat​ko će u svo​joj vlas​ti​toj vje​ri naći utje​hu pro​tiv zala i lo​šeg ude​sa ovog ži​vo​ta. Ro​đen sam za vla​da​vi​ne ve​li​kog kra​lja Amen​ho​te​pa III. Iste je go​di​ne ro​đen i onaj koji je čez​nuo ži​vje​ti is​ti​no​lju​bi​vo i čije se ime više ne smi​je spo​mi​nja​ti jer je prok​le​to – prem​da tada ni​šta od toga ne bi​ja​še poz​na​to. Nje​go​vo je ro​đe​nje po​pra​će​no ve​li​kim ve​se​ljem u pa​la​či, a kralj je pri​no​sio broj​ne žr​tve u ve​li​kom hra​mu Amo​na, hra​mu ko​‐ jeg je sam iz​gra​dio. Na​rod je ta​ko​đer bio raz​dra​gan, ne zna​ju​ći što do​la​zi. Kra​lje​va dru​ži​ca Taja do tada se uza​lud​no na​da​la sinu, jer bi​ja​še dru​ži​com kra​lju pune dva​de​‐ set​dvi​je go​di​ne i nje​no ime upi​sa​no je bilo uz kra​lje​vo u hra​mo​vi​ma i na ki​po​vi​ma. Zbog toga je onaj, čije se ime ne smi​je više spo​mi​nja​ti, bio pro​gla​šen na​s​ljed​ni​kom na bri​ž​lji​vo pro​ve​de​nom obre​du, koji je us​li​je​dio čim su ga sve​će​ni​ci obre​za​li. On se ro​dio u pro​lje​će, u doba sje​tve, dok sam ja do​šao pret​hod​ne je​se​ni kada su po​plav​ne vode Nila do​se​gle naj​vi​šu toč​ku. Dan mo​je​ga ro​đe​nja ne​poz​nat je, jer sam sti​gao no​šen stru​jom niz Nil, u ma​le​nom čunu od ro​go​za oma​za​nom smo​lom. Moja mati Kipa naš​la me u tr​s​ci na oba​li, bli​zu svo​je​ga pra​ga. Las​ta​vi​ce su se upra​vo bile vra​ti​le i cvr​ku​ta​hu po​vrh mene, ali sam le​žao to​li​ko mir​no pa me Kipa sma​tra​še mr​‐

tvim. Po​ni​je​la me svo​joj kući, za​gri​ja​la uz va​tru od dr​ve​na ug​lje​na, te du​ha​la u moja usta dok ni​sam za​pla​kao.

Moj otac Sen​mut vra​tio se iz po​sje​ta bo​les​ni​ci​ma, no​se​ći dvi​je pat​ke i vre​ći​cu braš​‐ na. Za​čuv​ši moj plač, po​mis​lio je: Kipa je po​svo​ji​la mač​ki​cu. Zato je na​mje​rio iz​gr​di​ti je. A moja maj​ka reče: “To nije mač​ki​ca – ja imam sina! Ve​se​li se, Sen​mu​te, mužu moj, jer nam se ro​dio sin!” Moj se otac na​lju​tio, uz​vra​tiv​ši joj pri​je​ko​rom i na​zvav​ši je bu​da​lom. I bi​ja​še ljut sve dok me nije ugle​dao. Tada ga je ga​nu​la moja bes​po​moć​nost. Tako su me po​svo​ji​li kao svo​je vlas​ti​to di​je​te i čak su raz​gla​si​li među su​sje​di​ma da me je Kipa ro​di​la. To je bilo luc​kas​to i ne znam ko​li​ki tome po​vje​ra​va​še. Ali je Kipa sa​ču​va​la ma​len čun od ro​go​za koji me do​nio i obje​si​la ga je pod krov po​vrh mo​jeg le​ža​ja. Moj je otac po​nio svo​ju naj​bo​lju ba​kre​nu kupu u hram i dao me upi​sa​ti u knji​gu ro​đe​nih, kao svo​ga vlas​ti​tog sina, ko​jeg je ro​di​la Kipa. Ali me je obre​zao svo​jim ru​ka​ma, jer bi​ja​še li​ječ​ni​‐ kom i bo​jao se sve​će​nič​kih no​že​va – iza njih su naj​češ​će os​ta​ja​le za​ga​đe​ne rane. Nije do​pus​tio sve​će​ni​ci​ma da me do​tak​nu. Mo​žda je htio i ušte​dje​ti no​vac, jer li​ječ​nik si​ro​‐ maš​nih nije imu​ćan čo​vjek... Tih se zbi​va​nja, da​ka​ko, ne mogu sje​ća​ti. Ali, moji su mi ro​di​te​lji ka​zi​va​li o tome to​li​ko čes​to i s to​li​ko is​tim iz​ri​ča​ji​ma pa im mo​ram vje​ro​va​ti. I ne​mam raz​lo​ga pret​‐ pos​ta​vi​ti da nisu go​vo​ri​li is​ti​nu. Ti​je​kom dje​tinj​stva ni​ka​da ni​sam po​sum​njao u to da su oni moji pra​vi ro​di​te​lji, a ni​kak​va tuga nije tada za​tam​ni​la moje oči. Nisu mi rek​li is​ti​nu sve dok moji dje​čač​ki uvoj​ci nisu bili pot​kra​će​ni i dok ne pos​ta​doh mla​di​ćem. Tek su mi tada rek​li na koji sam na​čin sti​gao k nji​ma, jer su se bo​ja​li bo​go​va i što​va​li ih... Zato moj otac nije že​lio da pro​ži​vim os​ta​tak ži​vo​ta s laži. Jed​no znam za​si​gur​no: ni​sam bio je​di​ni ko​jeg je ri​ječ​na ma​ti​ca po​ni​je​la niz ri​je​ku, po​lo​že​nog u tr​š​ča​ni čun oma​zan smo​lom. Teba sa svo​jim pa​la​ča​ma bi​ja​še ve​lik grad, a si​ro​ma​ške ko​li​bi​ce od bla​ta gus​to su sta​ja​le oko ugled​ni​jih gra​đe​vi​na. U vri​je​me ve​li​‐ kih fa​ra​ona Egi​pat je do​veo mno​ge na​ro​de pod svo​je žez​lo, a moć i bo​gat​stvo do​ni​je​li su raz​li​či​te obi​ča​je. Tu​đin​ci do​đo​še u Tebu: tr​gov​ci i obrt​ni​ci gra​di​li su svo​je hra​mo​ve kako bi u nji​ma što​va​li svo​je bo​go​ve. Ve​lik bi​ja​še sjaj i bo​gat​stvo hra​mo​va i pa​la​ča, ali ve​li​ka bi​ja​še i bi​je​da iz​van zi​di​na. Broj​ni si​ro​ma​si rje​ša​va​li su se svo​je dje​ce; mno​ge bo​ga​te žene, čiji mu​že​vi iz​bi​va​hu na pu​to​va​nju, uk​la​nja​le su do​kaz svo​je ne​vje​re po​vje​ra​va​ju​ći ga ri​je​ci. Mo​žda sam bio sin žene ne​kog mor​na​ra koja je pre​va​ri​la svo​ga muža s ne​kim si​rij​skim tr​gov​cem? Mo​žda sam – ta ni​sam bio obre​zan – di​je​te ne​kog tu​đin​ca? Kada mi je kosa bila po​dre​za​na, a maj​ka je spre​mi​la u ma​le​nu dr​ve​nu ku​ti​ju za​jed​‐ no s mo​jim pr​vim san​da​la​ma, dugo sam se za​gle​dao u tr​š​ča​ni čun ko​jeg mi je po​ka​za​‐ la. Upo​re su mu bile po​žu​tje​le, slom​lje​ne i za​ča​đav​lje​ne di​mom s og​nji​šta. Sve​ze su bile iz​ve​de​ne pti​čar​skim čvo​ro​vi​ma, ali to bi​ja​še sve što mi je mo​gao reći o mom po​‐ dri​je​tlu. I tada je moje srce osje​ti​lo svo​ju prvu ranu...

3

Bli​že​njem sta​ros​ti duša po​le​ti kao pti​ca, na​trag da​ni​ma dje​tinj​stva i mla​dos​ti. Sada ti dani sja​je jas​no​ćom i čis​to​ćom u mom sje​ća​nju, jer se sve iz tog doba pri​ka​zu​je bo​‐ ljim, ljup​ki​jim... nego u da​naš​njem svi​je​tu. U tome se bo​ga​ti i si​ro​maš​ni ne raz​li​ku​ju, jer za​si​gur​no nit​ko nije to​li​ko bi​je​dan da mu na​kon pro​to​ka mno​gih lje​ta sje​ća​nje na nje​go​vo dje​tinj​stvo ne bi bu​di​lo bar neko svje​tlu​ca​nje ili sre​ću... Moj je otac Sen​mut ži​vio uzvod​no od zi​di​na hra​ma, u bi​jed​noj, buč​noj če​t​vr​ti. Na do​mak nje​go​ve kuće le​ža​še ve​lik ka​me​ni gat gdje su bro​do​vi s Nila is​kr​ca​va​li svo​je te​‐ re​te. A u uskim uli​či​ca​ma bile su mor​nar​ske i tr​go​vač​ke kr​č​me kao i svra​ti​šta u koja su na​vra​ća​li i imuć​ni, no​še​ni na no​silj​ka​ma iz unu​tar​njeg gra​da. Naši su su​sje​di bili pri​kup​lja​či po​re​za, vlas​ni​ci te​gle​ni​ca, pod​čas​ni​ci, te ne​ko​li​ko sve​će​ni​ka pe​tog stup​nja. Po​put moga oca, ubra​ja​li su se u što​va​ni dio pu​čans​tva, uz​di​žu​ći se po​vrh mnoš​tva po​put zida iz​nad po​vr​ši​ne vode. Tako je i naša kuća, zato, bila pros​tra​na u us​po​red​bi s ko​li​ba​ma od bla​ta onih vrlo si​ro​maš​nih, koje su se tuž​no go​mi​la​le duž uskih uli​či​ca. Ima​li smo čak i vrt dug ne​ko​‐ li​ko ko​ra​ka, sa sta​blom si​ko​mo​re koju je moj otac po​sa​dio. Vrt je bio ogra​đen pre​ma uli​ci gr​mo​vi​ma aka​ci​je, a kao je​zer​ce ima​li smo ka​men na​pu​njen vo​dom samo za vri​‐ je​me vi​so​ke vode. Kuća je ima​la če​ti​ri pros​to​ri​je, a u jed​noj je moja maj​ka pri​pre​ma​la hra​nu, koju smo jeli na tri​je​mu is​pred li​ječ​nič​ke sobe moga oca. Dva puta tjed​no jed​‐ na je žena do​la​zi​la po​mo​ći mo​joj maj​ci čis​ti​ti kuću – jer Kipa je mno​go dr​ža​la do čis​‐ to​će – i je​dan​put tjed​no pra​lja je uzi​ma​la našu odje​ću i opra​la je na svom is​pi​ra​li​štu, na oba​li ri​je​ke. U toj gru​boj če​t​vr​ti obi​ta​va​lo je mno​go tu​đi​na​ca, a nje​na bi​je​da ra​zot​kri​la mi se tek na​kon dje​tinj​stva. Ov​dje su moj otac i su​sje​di odr​ža​va​li tra​di​ci​ju i čas​ne obi​ča​je. U vri​je​me kada su ovi obi​ča​ji nes​ta​ja​li čak i u kru​go​vi​ma ple​me​ni​tih u gra​du, moj otac i nje​go​va kla​sa nas​tav​lja​li su stro​go pred​stav​lja​ti Egi​pat ka​kav je bio u proš​los​ti, u nji​‐ ho​vom što​va​nju bo​go​va, nji​ho​voj čis​to​ći srca i nji​ho​voj ne​se​bič​nos​ti. Pri​či​nja​lo se, žele se iz​dvo​ji​ti svo​jim po​na​ša​njem, od onih s ko​ji​ma su pri​si​lje​ni ži​vje​ti i ra​di​ti...

No za​što bih sada go​vo​rio o ono​me što sam tek kas​ni​je shva​tio? Za​što ne ra​di​je o kvr​ga​vom sta​blu si​ko​mo​re, o šu​šta​nju liš​ća kada sam u nje​nu pod​nož​ju tra​žio zak​lon od pr​že​ćeg sun​ca? Ili o mo​joj omi​lje​noj igrač​ki, dr​ve​nom kro​ko​di​lu koji je škljo​cao če​‐ ljus​ti​ma i po​ka​zi​vao svo​je cr​ve​no ždri​je​lo dok sam ga na uzi​ci vu​kao po​plo​ča​nim uli​‐ ca​ma? Dje​ca iz su​sjed​stva pri​tom su se skup​lja​la bu​lje​ći i ču​de​ći se. Pris​kr​bio sam mno​go med​nih slas​ti​ca, obi​lje sjaj​nih ka​men​či​ća i ko​ma​di​ća ba​kre​ne žice, samo zato što sam svog kro​ko​di​la pre​pu​štao dru​gi​ma da ga vuku i igra​ju se s njim. Samo su dje​‐ ca vi​šeg po​dri​je​tla ima​la tak​ve igrač​ke, no mom ga je ocu pok​lo​nio dr​vo​rez​bar iz pa​la​‐

če, za​hva​lan jer mu je otac iz​li​je​čio čir koji ga je sp​rje​ča​vao u sje​de​nju.

Ju​trom bi me maj​ka uzi​ma​la sa so​bom pri od​la​sku na tr​ž​ni​cu. Ni​ka​da nije ku​po​va​‐ la mno​go, ali mo​gla je na spo​koj​no bi​ra​nje i ku​po​vi​nu jed​nog je​di​nog sno​pa luka utro​ši​ti vri​je​me po​treb​no da iz vod​nog sata is​tek​ne sva voda. Ili bi ci​je​la ju​tra ti​je​kom či​ta​vo​ga tjed​na po​sve​ti​la oda​bi​ru no​vih ci​pe​la. Pre​ma na​či​nu go​vo​ra mo​glo ju se ci​je​‐ ni​ti bo​ga​tom i za​bri​nu​tom samo za to kako pris​kr​bi​ti naj​bo​lje. Pa ako i nije ku​po​va​la, sve ju je to za​bav​lja​lo. A za​što? Jer me je že​lje​la od​go​ji​ti da bu​dem šted​ljiv. Tvr​di​la bi: “Nije bo​gat čo​vjek koji ima sre​bra i zla​ta, nego onaj koji je za​do​vo​ljan s ma​le​nim.” Tako bi me uvje​ra​va​la, dok su nje​ne si​ro​te sta​re oči čez​nut​lji​vo zas​ta​ja​le na sjaj​no obo​je​noj vu​ne​noj odje​ći iz Si​do​na i Bi​blo​sa, is​tan​ča​noj i la​ga​noj po​put pa​per​ja. Nje​ne sme​đe, ra​dom ot​vrd​nu​le ruke, mi​lo​va​le su no​je​vo pe​rje i ukra​se od slo​no​va​če. "Sve je to is​praz​nost", go​vo​ra​še mi – a i sebi sa​moj. No dje​čja se pa​met bu​ni​la pro​tiv tih po​‐ uka; čez​nuo sam po​sje​do​va​ti maj​mu​na koji je stav​ljao ruku oko gos​po​da​ro​va vra​ta ili pti​cu s pe​rjem sjaj​nim po​put dra​gu​lja, koja kri​je​šta​še si​rij​ske i egi​pat​ske ri​je​či. Ni​sam imao ni​šta pro​tiv zlat​nih la​na​ca i ure​še​nih san​da​la. A nije pro​tek​lo mno​go vre​me​na od tada, pa sam spoz​nao ko​li​ko je si​ro​ta sta​ra Kipa za​pra​vo žu​di​la za bo​gat​stvom. Kao žena si​ro​maš​nog li​ječ​ni​ka ona je uta​ži​va​la svo​je čež​nje pri​ča​ma. Pri​je nego bi​‐ smo na​ve​čer zas​pa​li, ti​him bi mi gla​som is​pri​ča​la sve pri​če koje je zna​la. Pri​po​vi​je​da​la bi mi o Si​nu​heu i o bro​do​lom​cu koji se vra​tio od Zmij​skog kra​lja s ne​bro​je​nim bla​‐ gom, o bo​go​vi​ma i zlim du​ho​vi​ma, o ča​rob​nja​ci​ma, te o fa​ra​oni​ma u dav​nim vre​me​‐ ni​ma... Moj je otac čes​to mrm​ljao na to i go​vo​rio kako mi puni gla​vu be​smis​li​ca​ma. Ali, kad bi se na​mak​nu​la ve​čer i on za​hr​kao, ona bi nas​tav​lja​la. Či​ni​la je to ko​li​ko za moje za​do​volj​stvo to​li​ko i za svo​je. Pam​tim one za​guš​lji​ve ljet​ne noći kada je slam​‐ nja​ča vla​ti​ma dra​ži​la i boc​ka​la moje nago ti​je​lo i san nije do​la​zio. Slu​šao sam njen uti​šan umi​ru​ju​ći glas. Osje​ćam se po​nov​no si​gur​nim pri po​mis​li na to... Moja stvar​na maj​ka te​ško da bi bila ple​me​ni​ti​ja ili njež​ni​ja od jed​nos​tav​ne, praz​‐ no​vjer​ne Kipe, kod koje su sli​je​pi i kljas​ti go​vo​ra​či pri​ča bili si​gur​ni za do​bar objed iz nje​nih ruku. Pri​če su mi go​di​le, ali kao pro​tu​vje​sje bila je tu živa uli​ca, le​glo muha, uli​ca is​pu​‐ nje​na ti​su​ća​ma vo​nje​va i mi​ri​sa... Iz luke bi vje​tar do​no​sio svjež dah ce​dro​vi​ne i mir​‐ he... Ili da​šak mi​ris​na ulja kada bi ot​mje​ne žene proš​le na​gi​nju​ći se iz svo​jih no​si​lja​ka kako bi iz​gr​di​le ulič​ne dje​ča​ke. A na​ve​čer, kada bi se zla​tan Amo​nov čun pri​ma​kao za​pad​nim br​di​ma, uz​di​gao bi se iz svih su​sjed​nih ku​ći​ca i s tri​je​mo​va mi​ris pr​že​ne ribe po​mi​je​šan s mi​ri​som ne​tom pe​če​na kru​ha. Ove mi​ri​se si​ro​tinj​skih če​t​vr​ti Tebe za​vo​lio sam kao di​je​te. I ni​kad ih ni​sam za​bo​ra​vio. Za vri​je​me obje​da na tri​je​mu, pri​mio sam prve po​du​ke od svog oca. Ula​zio bi klo​‐ nu​lo i umor​na ko​ra​ka u vrt s uli​ce; ili do​la​zio iz svo​je rad​ne sobe pra​ćen oš​trim vo​‐ njem po​mas​ti i li​je​ko​va, koji se za​vu​kao u nje​go​vu odje​ću. Moja bi maj​ka iz​li​la vodu na nje​go​ve ruke. Tada bi​smo sje​li na klup​či​ce i jeli, a ona bi nas dvo​ri​la. Dok smo tako sje​di​li, zna​lo se slu​či​ti pa bi čo​por mor​na​ra na​gr​nuo te​tu​ra​ju​ći uli​com, pi​ja​no ur​la​ju​ći,

uda​ra​ju​ći šta​po​vi​ma po zi​do​vi​ma kuća ili zas​ta​ju​ći olak​ša​ti se uz naše aka​ci​je. Moj otac, koji bi​ja​še ob​zi​ran čo​vjek, ne bi re​kao ni​šta dok ne bi otiš​li. Tada bi mi po​uč​no ka​zao: “Samo cr​nac ili pr​lja​vi Si​ri​jac čini to na uli​ci. Egip​ća​nin po​tra​ži zak​lon među zi​do​vi​ma.” Ili bi sta​lo​že​no pri​op​ćio: “Umje​re​no uži​va​nje u vinu bož​ji nam je dar, te ra​zve​se​lja​‐ va naša srca. Jed​na ku​pi​ca ne ško​di ni​ko​me... Dvi​je odve​zu​ju je​zik, no čo​vjek koji is​pi​‐ je vrč vina budi se u bla​tu, op​ljač​kan i pre​tu​čen.” Po​ne​kad bi da​šak mi​ris​nih po​mas​ti sti​gao do na​šeg tri​je​ma, kada bi kak​va li​je​pa žena proš​la pje​ši​ce... odje​ve​na u pro​zir​ne ha​lje, obra​za, usa​na i obr​va pre​kras​no na​li​‐ če​nih, a u bis​trim oči​ma sa svje​tlu​ca​njem kak​vo se ne mo​ga​še vi​dje​ti u oči​ma krje​pos​‐ nih. Dok sam op​či​njen pi​ljio u tak​vu, otac bi re​kao mrko: – Ču​vaj se žene koja te na​zi​va “Dra​gi dje​ča​če” i mami te. Jer, nje​no je srce le​glo zam​ki, a nje​no ti​je​lo sa​ži​že gore od va​tre. Nije čud​no što se pos​li​je tak​vih po​uka moja dje​ti​nja duša po​če​la bo​ja​ti vrča vina i li​je​pih žena koje nisu bile kao obič​ne žene. Ali se, is​to​dob​no, obo​je odje​nu​lo po​gi​belj​‐ nom priv​lač​noš​ću zas​tra​šu​ju​ćih i za​bra​nje​nih stva​ri. Prem​da još bi​jah di​je​te, otac mi je do​pu​štao pra​će​nje nje​go​vih raz​go​vo​ra s bo​les​ni​‐ ci​ma. Po​ka​zi​vao mi je svoj pri​bor: no​že​ve, kli​je​šta, vr​če​ve s li​je​ko​vi​ma i objaš​nja​vao mi nji​ho​vu upo​ra​bu. Pri is​pi​ti​va​nju bo​les​ni​ka, mo​rao sam sta​ja​ti uz nje​ga i do​da​va​ti mu pli​ti​ce s vo​dom, za​vo​je, ulje i vino. Moja maj​ka, kao ni dru​ge žene, nije mo​gla pod​ni​je​ti po​gled na rane i obo​lje​la mjes​ta i ni​ka​ko nije mo​gla shva​ti​ti moje za​ni​ma​nje za bo​les​ti. Di​je​te ne tre​ba pro​su​đi​va​ti pat​nje pri​je nego li ih is​ku​si, go​vo​ri​la bi. Za mene je pro​bi​ja​nje čira bio uz​bud​ljiv za​hvat. Pos​li​je sam os​ta​lim dje​ča​ci​ma po​nos​no pri​čao o sve​mu što sam vi​dio, kako bih za​do​bio nji​ho​vo što​va​nje. Kada bi god do​šao neki novi bo​les​nik, pra​tio sam pro​pit​ki​va​nje mog oca s pre​da​nom po​zor​noš​ću sve dok ne bi re​kao: “Ta se bo​lest može iz​li​je​či​ti,” ili “Pre​uzet ću vaš slu​čaj”. Bilo je me​đu​tim i onih za koje je pro​ci​je​nio da nije po​do​ban li​je​či​ti ih. Tada bi is​pi​sao ne​ko​li​ko re​da​ka na smo​tak pa​pi​ru​sa i pos​lao ih u Kuću Ži​vo​ta, u hram. Kada bi ta​kav bo​les​nik oti​šao, otac bi obič​no uz​dah​nuo, ki​mao gla​vom i ka​zao: “Si​ro​ti stvor.” Nisu svi pa​ci​jen​ti mog oca bili si​ro​maš​ni. Za​štit​ni​ci kuća nas​la​da u su​sjed​stvu po​‐ vre​me​no su mu upu​ći​va​ni na pre​vi​ja​nje na​kon ne​kak​ve tuč​nja​ve, a nji​ho​va je odje​ća bila od naj​bo​ljeg tka​nja. Gos​po​da​ri si​rij​skih bro​do​va po​ne​kad su do​la​zi​li zbog či​re​va ili zu​bo​bo​lje. Zato ni​sam bio iz​ne​na​đen kada je jed​nog dana doš​la žena ops​krb​lji​va​ča za​či​ni​ma, ure​še​na na​ki​tom i svje​tlu​ca​ju​ćom ogr​li​com s dra​gim ka​me​njem. Uz​di​sa​la je, ja​uka​la i tu​ži​la o svo​jim broj​nim pat​nja​ma, a moj je otac sve to po​zor​‐ no slu​šao. Bio sam vrlo ra​zo​ča​ran kada je na kon​cu uzeo smo​tak pa​pi​ru​sa, oči​to ka​ne​‐ ći pi​sa​ti po nje​mu. Na​dao sam se, otac će je zna​ti iz​li​je​či​ti svo​jim umi​je​ćem i tako do​‐ bi​ti broj​ne vri​jed​ne da​ro​ve. Uz​dah​nuo sam, ki​mao gla​vom i pro​šap​tao sam sebi: “Si​ro​‐ ti stvor.” Bo​les​na žena se upla​še​no trg​nu​la i ne​si​gur​no po​gle​da​la mog oca. On je za​pi​sao re​‐

dak sta​ro​drev​nim pi​sme​nom, pre​pi​su​ju​ći s ošte​će​nog svit​ka pa​pi​ru​sa... Po​tom je na​lio ulje i vino u pli​ti​cu za mi​je​ša​nje, pa umo​čio u to is​pi​sa​ni pa​pi​rus sve dok se cr​ni​lo nije ras​to​pi​lo u vinu. Za​tim je pre​lio te​ku​ći​nu u zem​lja​ni vrč i pre​dao ga ženi ops​krb​lji​va​‐ ča za​či​ni​ma kao li​jek. Objas​nio joj je neka uzi​ma od tog li​je​ka kad je god za​bo​li že​lu​‐ dac. Po od​la​sku žene, po​gle​dao sam oca. Či​nio mi se sme​te​nim. Za​kaš​ljao je je​dan​put ili dva​put i re​kao: “Mno​ge se bo​les​ti mogu iz​li​je​či​ti cr​ni​lom upo​rab​lje​nim za moć​no za​zi​va​nje.” Više nije ni​šta re​kao glas​no, ali je na​kon ne​kog vre​me​na pro​mrm​ljao za sebe: “Na kon​cu ko​na​ca, ovo sred​stvo bar ne može ško​di​ti pa​ci​jen​tu.” Kada sam na​pu​nio sed​mu go​di​nu do​bio sam dje​čač​ku pre​ga​ču, ko​jom se po​kri​va​ju be​dra. I maj​ka me po​ve​la u hram radi pri​bi​va​nja žr​tve​nom obre​du. Amo​nov hram u Tebi bio je u to vri​je​me naj​moć​ni​ji u ci​je​lom Egip​tu. Ši​ro​ka pris​tup​na Ces​ta ov​no​va, obrub​lje​na ni​zom sfin​gi ov​nuj​skih gla​va, is​kle​sa​nih od ka​me​na, vo​di​la je do hra​ma, od sre​di​šta gra​da po​či​nju​ći kod hra​ma i rib​nja​ka bo​ži​ce Mje​se​ca. Okruž​je hra​ma bi​ja​‐ še ogra​đe​no moć​nim zi​dom od ope​ka i sa svo​jim broj​nim zda​nji​ma tvo​ri​lo je grad unu​tar gra​da. S vrha tor​nje​vi​tih pi​lo​na le​pr​ša​le su duge, ša​re​ne zas​ta​ve i pla​men​ci, kao da su se ra​si​pa​li s vi​si​na. A di​vov​ski ki​po​vi kra​lje​va, smje​šte​ni s obje stra​ne, ču​va​‐ li su ba​kre​ne dve​ri ula​za u hram. Pro​đo​smo kroz vra​ta, a pro​da​va​či Knji​ga mr​tvih pov​la​či​li su sku​te moje maj​ke i nu​di​li svo​je us​lu​ge vri​šta​vo ili šap​tom. Maj​ka me po​ve​la po​gle​da​ti dr​vo​djelj​ske ra​di​‐ oni​ce s iz​lo​že​nim dr​ve​nim ki​po​vi​ma ro​bo​va i slu​gu. Ti su ki​po​vi pro​da​va​ni po​sje​ti​te​‐ lji​ma, na​kon što bi ih po​sve​ti​li sve​će​ni​ci, a bili su na​mi​je​nje​ni slu​ži​ti nji​ho​vim vlas​ni​‐ ci​ma na onom svi​je​tu, kako ovi ne bi ni​kad mo​ra​li po​di​ći ni prst, bez ob​zi​ra što bi im za​tre​ba​lo. Moja je maj​ka pla​ti​la pris​toj​bu koja je zah​ti​je​va​na od po​sje​ti​te​lja, pa sam mo​gao gle​da​ti u bi​je​lo odje​ve​ne spret​no​ru​ke sve​će​ni​ke kako ubi​ja​ju i če​tvo​re bika ko​jem je ple​te​ni​ca od pa​pi​ru​sa iz​me​đu ro​go​va bila po​t​vr​dom da je do​tič​na ži​vo​ti​nja pot​pu​no bez mr​lja i bez i jed​ne bi​je​le dla​ke. Sve​će​ni​ci bi​ja​hu de​be​li i po​bož​ni, a nji​ho​ve su obri​ja​ne gla​ve svje​tlu​ca​le na​ma​za​ne uljem. Na​zoč​no je bilo sto​ti​njak lju​di koji do​đo​še pri​bi​va​ti žr​tve​nom obre​du, ali sve​će​ni​ci su vjer​ni​ci​ma obra​ća​li malo po​zor​nos​ti i slo​‐ bod​no su me​đu​sob​no ča​vr​lja​li o svo​jim osob​nim pos​lo​vi​ma, ti​je​kom ci​je​le sve​ča​nos​ti. Zu​rio sam u sli​ke s pri​zo​ri​ma rata koje su re​si​le zi​do​ve hra​ma i di​vio se di​vov​skim stu​po​vi​ma, pot​pu​no pro​pu​šta​ju​ći ra​zu​mje​ti osje​ća​je moje maj​ke oči​ju pu​nih suza, dok me je vo​di​la domu. Kada smo sti​gli, ski​nu​la mi je dje​čje ci​pe​li​ce i dala mi nove san​da​‐ le koje su bile ne​udob​ne i žu​lja​le mi sto​pa​la dok se ni​sam pri​učio na njih. Pos​li​je obje​da moj je otac, s oz​bilj​nim iz​ra​zom lica, po​lo​žio svo​ju ve​li​ku spret​nu ruku na moju gla​vu i sa stid​lji​vom njež​noš​ću po​gla​dio meke uvoj​ke mo​jih slje​po​oči​ca. – Sada si na​vr​šio se​dam go​di​na, Si​nu​he... Mo​raš od​lu​či​ti, što ćeš biti u ži​vo​tu... – Rat​nik! – od​go​vo​rio sam bez raz​miš​lja​nja. I bio zbu​njen ra​zo​ča​ra​nim po​gle​dom na nje​go​vom do​bro​hot​nom licu. Ali, naj​bo​lje igre dje​ča​ka na uli​ci bi​ja​hu rat​ne igre.

Gle​dao sam hr​va​nje voj​ni​ka i nji​ho​vo uvjež​ba​va​nje ba​ra​ta​nju oruž​jem koje su iz​vo​di​‐ li is​pred svo​jih vo​jar​ni. Vi​dio sam i jur​nja​vu pe​rjem ure​še​nih boj​nih kola, gr​me​ćih ko​‐ ta​ča, pri od​la​sku na vjež​be iz​van gra​da. Nije mo​glo biti ni​šta ot​mje​ni​je i ve​li​čaj​ni​je od voj​nič​ke služ​be. Osim toga, voj​nik ne mora zna​ti pi​sa​ti, a to je naj​vi​še utje​ca​lo na mene, jer su sta​ri​ji dje​ča​ci pri​ča​li straš​ne pri​če o tome ko​li​ko je te​ško svla​da​ti umi​je​će pi​sa​nja i ko​li​ko su ne​mi​lo​srd​no uči​te​lji po​te​za​li kosu uče​ni​ka, ako bi ovi mo​žda skr​ha​‐ li gli​ne​nu plo​či​cu ili slo​mi​li pi​salj​ku od tr​sti​ke među svo​jim ne​vič​nim pr​sti​ma. Čini se, moj otac nije ni​kad bio oso​bi​to na​da​ren čo​vjek. Ina​če bi za​si​gur​no pos​tao ne​što više od li​ječ​ni​ka si​ro​maš​nih. Ali on bi​ja​še sa​vjes​tan u svom radu i ni​kad nije na​udio svo​jim pa​ci​jen​ti​ma. A ti​je​kom go​di​na pos​tao je mu​drim, ste​kav​ši is​kus​tvo. Već je znao ko​li​ko sam osjet​ljiv i svo​je​glav. Zato nije sta​vio ni​kak​ve pri​mjed​be gle​de moje od​lu​ke...

Usko​ro je, ipak, za​tra​žio od moje maj​ke kupu. Po​šao je u svo​ju rad​nu sobu, pa tamo na​pu​nio po​su​du jef​ti​nim vi​nom iz vrča.

– Dođi, Si​nu​he – re​kao je. Za​tim me po​veo iz kuće i do​lje pre​ma ri​ječ​noj oba​li. Zas​ta​do​smo kod zi​da​ne oba​le i gle​da​li smo te​gle​ni​cu s koje su vje​šti no​sa​či iz​no​si​li robu uši​ve​nu u ro​go​ži​nu. Sun​ce se spu​šta​lo među Za​pad​na brda ka Gra​da Mr​tvih, ali ovi su ro​bo​vi nas​tav​lja​li muč​no ra​di​ti, sop​ću​ći i na​top​lje​ni zno​jem. Nad​zor​nik ih je pod​ba​dao svo​jim bi​čem, dok je pi​sar udob​no sje​dio is​pod svog plat​ne​nog kro​va, pro​‐ vje​ra​va​ju​ći sva​ki smo​tak na svo​jem po​pi​su. – Že​liš li biti po​put jed​no​ga od ovih? – upi​ta moj otac. Po​mis​lio sam u sebi: to je baš glu​po pi​ta​nje! I zu​rio u nje​ga bez od​go​vo​ra. Ta nit​ko nije že​lio biti po​put no​sa​ča! – Oni rade i muče se od rane zore do kas​no u noć – reče Sen​mut. – Nji​ho​va koža ogru​bje​la je po​put kro​ko​dil​ske. Nji​ho​ve su šake za​deb​lja​le po​put kro​ko​dil​skih sto​pa​la. Tek kad pad​ne noć, mogu od​g​mi​za​ti do svo​jih bi​jed​nih ko​li​ba. Hra​na im je kri​ška kru​‐ ha, če​šanj luka i gut​ljaj ri​jet​kog, gor​kog piva. To je ži​vot no​sa​ča, ora​ča... ži​vot svih koji rade samo svo​jim ru​ka​ma. Mis​liš li da bi im tre​ba​lo za​vi​dje​ti?

Po​tre​soh gla​vom, za​gle​da​ju​ći ga i ču​de​ći se. Že​lio sam pos​ta​ti voj​ni​kom, a ne biti no​sač, grep​s​ti zem​lju, na​vod​nja​va​ti po​lja ili biti ba​le​gom upr​lja​ni pas​tir.

– Oče – re​koh kada po​đo​smo. – Voj​ni​ci​ma je li​je​po. Žive u svo​jim vo​jar​na​ma i jedu do​bru hra​nu. Na​ve​čer piju vino u ku​ća​ma nas​la​de, a žene im se smi​je​še. Nji​ho​vi vođe nose zlat​ne lan​ce oko vra​ta prem​da ne zna​ju pi​sa​ti. Pri po​vrat​ku s voj​ne, do​no​se pli​jen i do​vo​de ro​bo​ve koji muč​no rade i bave se obr​tom pa im slu​že. Za​što ne bih nas​to​jao i ja pos​ta​ti rat​ni​kom? Moj otac ne od​go​vo​ri ni​šta, ali je ubr​zao ko​rak. Bli​zu ve​li​ke hrpe ot​pa​da​ka, gdje su muhe zu​ja​le u gus​tom obla​ku po​vrh na​ših gla​va, otac se prig​nuo i za​gle​dao u ni​sku ko​li​bi​cu od bla​ta. – In​te​be, pri​ja​te​lju moj, jesi li tu?

odre​za​na is​pod ra​me​na, a nje​go​va je pre​ga​ča bila straš​no pr​lja​va. Ti​je​lo mu bi​ja​še iz​‐ je​de​no od ga​ma​di, lice is​u​še​no i na​bo​ra​no od go​di​na, a zubi uop​će nije više imao... – Zar je to – to In​teb? – Za​dah​tao sam, gle​da​ju​ći sta​rog čo​vje​ka, sav užas​nut. In​teb bi​ja​še ju​nak koji se bo​rio u si​rij​skim po​ho​di​ma Tut​mo​zi​sa III, naj​ve​ćeg od svih fa​ra​‐ ona. Još su se pri​po​vi​je​da​le pri​če o In​te​bo​vu ju​naš​tvu i na​gra​da​ma ko​ji​ma ga je ob​da​‐ rio fa​ra​on. Sta​ri je čo​vjek po​di​gao ruku na voj​nič​ki poz​drav, a otac mu je pre​dao vrč s vi​nom. Po​tom sje​do​še na tlo jer pred ku​ćer​kom ne bi​ja​še ni klu​pe. In​teb je po​di​gao dr​š​ću​ćom ru​kom vino do usa​na, ali briž​no kako ne bi iz​gu​bio ni kapi. – Moj sin Si​nu​he smje​ra pos​ta​ti rat​ni​kom – smje​škao se otac. – Do​ve​doh ga tebi, In​teb, jer si je​di​ni pre​ži​vje​li od ju​na​ka ve​li​kih ra​to​va... I mo​žeš mu ka​zi​va​ti o uz​no​si​‐ tom i dos​to​jans​tve​nom ži​vo​tu i ve​li​čaj​nim voj​nič​kim dje​li​ma! – U ime Seta i Ba​ala i svih os​ta​lih vra​go​va! – zak​le​pe​tao je nje​gov ja​dan su​go​vor​‐ nik, di​žu​ći svoj krat​ko​vi​dan po​gled pre​ma meni. – Zar je deč​ko po​lu​dio?! Nje​go​va bez​u​ba usta, za​mu​će​ne oči, ba​tr​ljak ruke koji se nji​hao, a oso​bi​to na​bo​ra​‐ na pr​lja​va prsa bili su to​li​ko zas​tra​šu​ju​ći da sam ot​pu​zao iza svog oca i zgra​bio nje​go​‐ vu ruku. – Dje​ča​če, dje​ča​če – smi​juc​kao se In​teb. – Kada bih imao puna usta vina za sva​ku kle​tvu koju sam iz​re​kao o svom ži​vo​tu i o svo​joj kobi; bi​jed​noj sud​bi​ni koja me uči​ni​‐ la voj​ni​kom; mo​gao bih na​pu​ni​ti je​ze​ro koje je fa​ra​on dao na​pra​vi​ti za svo​ju sta​ru ženu. Is​ti​ni za vo​lju, ni​kad ni​sam imao pri​go​de vi​dje​ti ga, jer si ne mogu pri​ušti​ti da me pre​ve​zu pre​ko ri​je​ke... Ali ne sum​njam, is​pu​nio bih ga! Ah, pri​tom bi toga dos​ta​ja​‐ lo i više nego je po​treb​no za opi​ja​nje ci​je​le voj​ske. Pio je po​nov​no, šted​lji​vo. – Ali – re​koh, dok mi je bra​da drh​ta​la – voj​nič​ko za​ni​ma​nje je naj​čas​ni​je od svih. – Čast! Sla​va! Ugled! – reče In​teb, ju​nak Tut​mo​zi​so​vih voj​ski. – Gno​ji​šte! Pr​ljav​šti​‐ na i gnoj gdje se kote muhe! Ni​šta više! Mno​go laži iz​re​koh u moje doba samo kako bih pris​kr​bio vina od za​bu​lje​nih glu​pa​na koji me slu​ša​hu. No tvoj je otac čes​tit čo​‐ vjek, ko​jeg neću za​va​ra​va​ti. Zbog toga, sine, ka​žem ti: za​ni​ma​nje rat​ni​ka je naj​bjed​ni​‐ je, naj​prez​re​ni​je i naj​po​ni​zu​ju​će. Vino je iz​gla​di​lo na​bo​re nje​go​va lica i za​pa​li​lo žar u nje​go​vim div​ljim sta​rim oči​‐ ma. Di​gao se i zgra​bio si vrat svo​jom je​di​nom ru​kom. – Gle​daj, dje​ča​če! Ovaj mr​šav vrat ne​koć su re​si​li zlat​ni lan​ci, pet njih. Fa​ra​on ih je svo​jom ru​kom ovje​sio. Ali tko može pro​ci​je​ni​ti odre​za​ne ruke koje sam go​mi​lao pred nje​gov ša​tor? Tko se prvi us​peo uz ljes​tve na moć​ne zi​di​ne Ka​de​ša? Tko je gru​nuo kroz gus​te ne​pri​ja​telj​ske re​do​ve kao tru​be​ći slon? To bi​jah ja! Ja, In​teb – ju​nak. I tko mi sada za to za​hva​lju​je? Moje zla​to poš​lo je pu​tem svih ze​malj​skih stva​ri, a ro​bo​vi koje sam za​ro​bio u voj​ni po​bje​gli su ili pro​pa​li u bi​je​di. Svo​ju des​nu ruku os​ta​vih u zem​lji Mi​ta​ni. I već bih odav​no pro​sja​čio na ras​križ​ji​ma, kad ne bi bilo mi​los​ti​vih lju​‐ di koji mi daju su​še​nu ribu i pivo, da nji​ho​voj dje​ci ka​zu​jem is​ti​nu o ratu. Ja sam In​‐

teb! Ve​li​ki ju​nak! Po​gle​daj me! Os​ta​vih svo​ju mla​dost u pus​ti​nji, ko​joj sam ro​bo​vao ska​pa​va​ju​ći od gla​di, osku​di​je​va​ju​ći u sve​mu, osim u te​go​ba​ma... Tamo se meso oto​‐ pi​lo s mo​jih udo​va, moja je koža ogru​bje​la, a moje srce ot​vrd​nu​lo do ka​me​na. Naj​go​re od sve​ga, pr​že​ća je pus​ti​nja is​u​ši​la moje nep​ce, te pos​ta​doh žr​tva ne​uta​ži​ve žeđi, po​‐ put svih os​ta​lih voj​ni​ka koji se živi vra​ti​še iz ra​to​va u tu​đin​skim zem​lja​ma. A ži​vot je pos​tao na​lik do​li​ni smr​ti, ot​kad sam iz​gu​bio ruku. Ne tre​ba mi mno​go pa se pri​sje​tim boli koje mi je pro​uz​ro​či​la oz​lje​da i muka kada je voj​ni ra​nar​nik spr​žio ba​tr​ljak, u ki​‐ pu​ćem ulju, na​kon što mi je odre​zao ruku. To je ne​što što tvoj otac može ra​zu​mje​ti. Neka ti je bla​gos​lov​lje​no ime, Sen​mu​te! Ti si pra​vi​čan, do​bar čo​vjek. Ali vina nema više... Sta​ri je mo​mak za​šu​tio, malo sop​tao i sje​da​ju​ći po​nov​no na tlo, tuž​no pre​okre​nuo zem​lja​ni vrč otvo​rom pre​ma do​lje. Nje​go​ve su oči pres​ta​le sja​ti ža​rom i on je opet bio star, ne​sre​tan čo​vjek. – Ali rat​nik ne mora zna​ti pi​sa​ti! – pro​šap​tah, ok​li​je​va​ju​ći. – Hm! – reče sta​ri čo​vjek, pos​tran​ce za​gle​da​ju​ći mog oca, koji je brzo uzeo ba​kre​‐ nu na​ruk​vi​cu s ruke i pre​dao je In​te​bu. In​teb glas​no po​zo​ve, na što is​kr​s​ne neki pr​ljav dje​čak, uze ko​lut i vrč, te po​le​ti put kr​č​me po još vina. – Ne ono naj​bo​lje! – za​vi​če In​teb za njim. – Uzmi ki​se​lo. Do​bit ćeš više! – Po​nov​no me po​gle​dao, za​miš​lje​no. – Imaš pra​vo! Rat​nik ne tre​ba zna​ti pi​sa​ti, samo bo​ri​ti se. Da zna pi​sa​ti, bio bi čas​nik i za​po​vi​je​dao bi naj​hra​bri​ji​ma, koje bi slao is​pred sebe u boj. Sva​ki koji zna​de pi​sa​ti po​do​ban je za za​po​vi​je​da​nje, ali čo​vjek koji ne zna črč​ka​ti kva​‐ či​ce i ždra​lo​ve noge po pa​pi​ru​su, ni​kad neće ima​ti više od sto​ti​nu lju​di pod so​bom. Koje mu za​do​volj​stvo u zlat​nim lan​ci​ma i sla​vi, kada je onaj koji mu uru​ču​je od​li​čja, mo​mak s tr​š​ča​nim pe​rom u ruci? Tako to jest i tako će to uvi​jek biti... Zato, moj mom​‐ če, že​liš li za​po​vi​je​da​ti lju​di​ma i vo​di​ti ih, uči pi​sa​ti. Tada će se oni sa zlat​nim lan​ci​ma kla​nja​ti pred to​bom, a na bo​ji​šte će te ro​bo​vi no​si​ti, u no​silj​ci... Mu​sa​vi dje​čak vra​tio se s vr​čem vina, a i ku​pi​ca mu je bila puna. Lice sta​rog čo​vje​‐ ka oza​ri​lo se za​do​volj​stvom. – Tvoj otac Sen​mut do​bar je čo​vjek! On zna pi​sa​ti, a i nje​go​vao me u mo​jim sret​‐ nim da​ni​ma, dok je vina bilo u iz​o​bi​lju, kad sam obi​ča​vao vi​dje​ti kro​ko​di​le i vo​den​ko​‐ nje gdje ih nije bilo. Do​bar je čo​vjek, prem​da je samo li​ječ​nik i ne zna ru​ko​va​ti lu​‐ kom. Nje​mu iz​ri​čem svo​ju za​hval​nost. Ne​mir​no sam po​gle​da​vao vrč s vi​nom ko​jem je In​teb oči​to ka​nio us​mje​ri​ti svo​ju punu po​zor​nost... Po​čeo sam po​te​za​ti li​je​ko​vi​ma za​mr​ljan ši​ro​ki ru​kav svog oca. Bi​jah pun stra​ha kako ćemo se pos​li​je to​li​ko vina pro​bu​di​ti, puni mo​dri​ca i pre​tu​če​ni, u ne​‐ kom jar​ku. Sen​mut je ta​ko​đer zir​nuo pre​ma vrču, malo po​šu​tio, pa me odveo. In​teb je po​di​gao svoj krje​štav sta​rač​ki glas u ne​kak​voj si​rij​skoj pje​smi, a nag, sun​cem opa​ljen dje​čak se smi​jao. Tako sam ja, Si​nu​he, po​ko​pao svo​je rat​nič​ke sno​ve. I ni​sam se više opi​rao kada su me otac i maj​ka slje​de​ćeg dana po​ve​li u ško​lu.

4

Moj si otac nije mo​gao pri​ušti​ti pos​la​ti me u neku od ve​li​kih ško​la pri hra​mo​vi​ma, gdje su po​uča​va​ni si​no​vi (a po​ne​kad i kće​ri) imuć​ni​ka, ugled​ni​ka i is​tak​nu​tih sve​će​ni​‐ ka. Moj uči​telj bi​ja​še sta​ri sve​će​nik Oneh. On je obi​ta​vao ne​da​le​ko i dr​žao sa​to​ve na svo​jem uru​še​nom tri​je​mu. Uče​ni​ci su mu bili dje​ca obrt​ni​ka, tr​go​va​ca, luč​kih pre​‐ drad​ni​ka i pod​čas​ni​ka, oče​va čija je na​mi​sao bila otva​ra​nje pi​sar​ni​ce za svo​je si​no​ve. Oneh je u svo​je vri​je​me bio upra​vi​telj Ne​be​ske Mut u hra​mu i zato je bio vrlo po​do​‐ ban za da​va​nje te​melj​ne po​du​ke u pi​sa​nju dje​ci koja će kas​ni​je bri​nu​ti o po​pi​si​va​nju robe, mje​rid​bi žita, sta​di​ma sto​ke, od​nos​no voj​nim na​bav​ka​ma. Bi​ja​še na sto​ti​ne tak​‐ vih ma​lih ško​la u gra​du Tebi. Po​du​ka je bila jef​ti​na, a uče​ni​ci su je​di​no tre​ba​li uz​dr​ža​‐ va​ti uči​te​lja. Sin pro​da​va​ča dr​ve​nog ug​lje​na pu​nio je zimi uči​te​lje​vu peć, tkal​čev sin ops​krb​lji​vao ga odje​ćom, sin tr​gov​ca ži​tom bri​nuo se da ni​kad ne os​ta​ne bez braš​na, a moj se otac bri​nuo o nje​go​vim broj​nim te​go​ba​ma i bolj​ka​ma te mu da​vao bilj​ne me​le​‐ me nek ih uzi​ma s vi​nom. Ovis​nost o nama uči​ni​la je One​ha bla​gim uči​te​ljem. Dje​čak koji bi zas​pao iz​nad svo​je gli​ne​ne plo​či​ce ni​kad nije do​bio za​uš​ni​cu, ali je zato mo​rao za svog uči​te​lja pri​‐ ba​vi​ti slje​de​ćeg ju​tra neki slas​tan za​lo​gaj. Po​ne​kad bi sin tr​gov​ca ži​tom do​nio vrč piva. Tih bi​smo dana bili puni po​zor​nos​ti, jer bi sta​ri Oneh bio na​dah​nut za pri​ča​nje neo​bič​nih pri​ča iz da​le​ko​ga svi​je​ta. O Ne​be​skoj Mut, o Stvo​ri​te​lju, o Pta​hu i nje​go​vim dru​go​vi​ma bo​go​vi​ma. Mi bi​smo se smi​ju​lji​li, vje​ru​ju​ći kako smo ga za os​ta​tak dana od​vra​ti​li od te​ških za​da​ća i za​mor​nog is​pi​si​va​nja zna​ko​va. Tek mno​go kas​ni​je spoz​nao sam, sta​ri je Oneh bio mno​go mu​dri​ji uči​telj nego li smo to mi tada mis​li​li. Bilo je svr​he u nje​go​vu ka​zi​va​nju pra​dav​nih pri​ča, ko​ji​ma je nje​gov po​bo​žan, na​ivan duh udah​nji​vao ži​vot: po​uča​va​le su nas tra​di​ci​ji i pos​to​ja​nos​‐ ti pra​dav​no​ga Egip​ta. U nji​ma ni jed​no zlo dje​lo nije os​ta​ja​lo ne​kaž​nje​no... Sva​ko je ljud​sko srce bilo ne​po​pust​lji​vo va​ga​no pred ša​ka​lo​gla​vim Anu​bi​som i pri​jes​to​ljem pra​ved​no​ga Ozi​ri​sa. Smrt​ni​ci čija bi zlo​dje​la bila ra​zot​kri​ve​na na vagi Ša​ka​lo​glav​ca, bili bi ne​mi​lo​srd​no ba​če​ni Žde​ra​ču koji je bio spoj kro​ko​di​la i vo​den​ko​nja, ali mno​go straš​ni​ji od oba ova bića. Pri​čao nam je i o mr​zo​volj​nom Gle​da​ču Una​trag, straš​nom ske​la​ru bez čije po​mo​ći nit​ko nije mo​gao sti​ći do Bla​gos​lov​lje​nih Po​lja. Dok je ves​lao, bio je okre​nut krmi, ni​‐ ka​da pre​ma pram​cu kao ze​malj​ski bro​da​ri na Nilu. Oneh nas je na​učio po​nav​lja​ti na​‐ izust iz​ri​ča​je ko​ji​ma se to biće mo​glo pod​mi​ti​ti i udo​bro​vo​lji​ti. Po​uča​vao nas je kako te za​pi​se tre​ba​mo pre​pi​si​va​ti i po​tom pi​sa​ti iz sje​ća​nja, is​prav​lja​ju​ći naše po​gre​ške bla​gim upo​zo​re​nji​ma, bu​du​ći da i naj​ma​nja po​gre​ška može iz​bri​sa​ti sva​ku mo​guć​nost sret​nog ži​vo​ta na bu​du​ćem svi​je​tu. Uru​či​mo li Gle​da​ču Una​trag pi​sme​no u ko​jem je i

naj​ma​nja, bez​na​čaj​na po​gre​ška, bit ćemo pri​si​lje​ni vje​či​to lu​ta​ti po​put sje​na duž oba​la tih mrač​nih voda ili, još gore, pro​žde​rat će nas groz​ni po​no​ri Kra​ljev​s​tva Smr​ti. Po​la​zio sam One​ho​vu ško​lu ne​ko​li​ko go​di​na. Moj naj​bo​lji pri​ja​telj tamo bi​ja​še Tut​‐ mo​zis. Go​di​nu dana sta​ri​ji od mene, od dje​tinj​stva je od​ga​jan za bor​bu i ru​ko​va​nje ko​nji​ma. Nje​gov otac bi​ja​še vođa sku​pi​ne boj​nih kola i ru​ko​vao je služ​be​nim bi​čem s uple​te​nom ba​kre​nom ži​com. Na​dao se, sin će mu pos​ta​ti čas​nik vi​so​ka po​lo​ža​ja. Zato je htio neka mo​mak na​uči pi​sa​ti. Ali ne bi​ja​še ni​šta pro​ro​čan​sko u slav​nom ime​nu Tut​mo​zi​sa, za inat oče​vim na​ka​‐ na​ma... Jer, kad je dje​čak za​po​čeo svo​je ško​lo​va​nje, pres​tao je ba​ca​ti kop​lje i vo​zi​ti boj​na kola. Učio je pi​smov​ne zna​ko​ve lako i brzo. I dok su se os​ta​li dje​ča​ci te​gob​no bo​ri​li s pi​sa​njem, Tut​mo​zis bi cr​tao sli​ke po svo​joj plo​či​ci. Bili su to cr​te​ži boj​nih kola, pro​pe​tih ko​nja, voj​ni​ka koji se bore. Do​nio je ilo​va​če u ško​lu i dok je vrč piva ka​zi​vao pri​če kroz usta One​ha, obli​ko​vao je Tut​mo​zis smi​je​šan ma​len lik Žde​ra​ča, kako škljo​‐ ca svo​jim nez​grap​nim če​ljus​ti​ma pre​ma ma​le​nom će​la​vom čo​vje​ku ko​jeg gr​ba​va leđa i okru​gli tr​buh nisu mo​gli biti pris​po​dob​lje​ni ni​ko​me do li One​hu. Ali se Oneh nije na to lju​tio. Nit​ko se nije mo​gao lju​ti​ti na Tut​mo​zi​sa... Imao je ši​ro​ko lice i krat​ke de​be​le noge se​lja​ka, ali su nje​go​ve oči bile pune ne​kak​vog sja​ja pu​nog ve​se​lja koje je bilo pri​‐ ljep​či​vo, a pti​ce i ži​vo​ti​nje koje je svo​jim ru​ka​ma spret​no i brzo obli​ko​vao u ilo​va​či odu​šev​lja​va​le su sve nas. Žu​dio sam za nje​go​vim pri​ja​telj​stvom jer je bio po​put voj​ni​‐ ka i rat​ni​ka, no pri​ja​telj​stvo se odr​ža​lo i na​kon što je pro​pus​tio po​ka​za​ti i naj​ma​nji trag nak​lo​nos​ti pre​ma ratu i ra​to​va​nju. Za mo​jih škol​skih dana zbi​lo se čudo. A zbi​lo se to​li​ko iz​ne​na​da, te sam upam​tio taj ča​sak kao jed​nu od obja​va. Pro​ljet​nog, bis​trog i pro​hlad​nog dana, zrak je bio pre​‐ pun pje​sme pti​ca. Rode su po​prav​lja​le svo​ja sta​ra gni​jez​da na kro​vo​vi​ma ku​ći​ca od bla​ta. Vode su se po​vuk​le, a svje​ži ze​le​ni iz​dan​ci iz​vi​ra​li su iz zem​lje. U svim vr​to​vi​ma sje​me je bilo po​si​ja​no i bilj​ke su nik​nu​le. Bi​ja​še to dan za pus​to​lo​vi​ne i mi ni​smo mo​‐ gli mir​no sje​di​ti na One​ho​vom kli​ma​vom sta​rom tri​je​mu, gdje su se ope​ke od bla​ta lo​mi​le pod ru​kom. Gre​bao sam vječ​ne zna​ko​ve, slo​va za ure​zi​va​nje u ka​men i uz njih kra​ti​ce koje se rabe za pi​sa​nje na pa​pi​ru​su. Iz​ne​na​da, neka za​bo​rav​lje​na One​ho​va ri​‐ ječ, neki ču​de​san plam​saj u meni, pro​go​vo​ri​še i oži​vje​še zna​ko​ve koje sam is​pi​si​vao. Sli​ke pos​ta​do​še ri​ječ, ri​ječ pos​ta​de slo​gom, slog pos​ta​de slo​vom. A kada sam po​čeo ni​‐ za​ti sli​ku do sli​ke, nove su ri​je​či upra​vo is​ka​ka​le. Ži​vu​će ri​je​či, bit​no raz​li​či​te od zna​‐ ko​va. Bilo koji pros​tak može ra​zu​mje​ti jed​nu sli​ku, ali dvi​je za​jed​no ima​ju svo​je zna​‐ če​nje samo za umjet​ni​ka. Vje​ru​jem da svat​ko tko je učio pi​sa​ti i či​ta​ti zna što ovim po​ku​ša​vam iz​re​ći. Ovo novo is​kus​tvo bi​ja​še za mene u to​li​ko uz​bud​lji​vi​je i dojm​lji​vi​je nego li po​si​za​nje za mo​gra​njom u ko​ša​ri​ci pro​da​va​ča voća. Bi​ja​še sla​đe od suhe da​tu​‐ lje, slas​no i teč​no po​put vode žed​no​me. Od tada me više nije tre​ba​lo tje​ra​ti. Žud​no sam upi​jao One​ho​vu po​du​ku jed​na​ko kao što žed​na zem​lja upi​ja na​bu​ja​le vode Nila. Brzo sam na​učio pi​sa​ti. Ubr​zo sam po​‐ čeo i či​ta​ti tuđe za​pi​se, a od tre​će go​di​ne po​la​že​nja ško​le već sam mo​gao naći puta

kroz po​de​ra​ne smot​ke i glas​no či​ta​ti po​uč​ne pri​če kako bi ih dru​gi za​pi​si​va​li. U to sam vri​je​me uočio da ni​sam na​lik na dru​ge. Moje je lice bilo ne​ka​ko uže, koža svje​tli​ja, a moji udo​vi vit​ki​ji nego li u os​ta​lih mo​ma​ka. Bio sam više na​lik dje​ci od​lič​‐ ni​ka, nego lju​di​ma među ko​ji​ma sam obi​ta​vao. U ot​mje​noj me odje​ći za​si​gur​no nit​ko ne bi raz​li​ko​vao od dje​ča​ka koje su ro​bo​vi no​si​li u no​silj​ka​ma ili se še​ta​hu uli​ca​ma pra​će​ni ro​bo​vi​ma. Moji dru​go​vi su mi se zbog iz​gle​da i raz​li​ke u od​no​su na njih naj​češ​će pod​smje​hi​‐ va​li. Sin tr​gov​ca ži​tom po​ku​ša​va​še pre​ba​ci​ti svo​ju ruku oko mog vra​ta, uz to me na​zi​‐ va​ju​ći dje​voj​či​com, sve dok ga ni​sam oda​la​mio svo​jom pi​salj​kom. Sme​tao mi je zbog svog gad​nog za​da​ha, ali sam zato vo​lio biti s Tut​mo​zi​som, koji me ni​kad nije ni do​‐ tak​nuo. Jed​nog dana Tut​mo​zis mi stid​lji​vo reče: “Obli​ko​vao bih tvoj lik, ako bi htio sje​di​ti kao pred​lo​žak.”

Po​ve​doh ga kući. Tamo, pod si​ko​mo​rom, stva​rao je moj lik u gli​ni, te pi​salj​kom upi​sao zna​ko​ve mog ime​na na svo​je dje​lo. Moja maj​ka Kipa, iz​no​se​ći nam ko​la​či​će, oz​bilj​no se pres​tra​ši​la ugle​dav​ši lik i na​zva​la to ča​ro​li​jom. A moj je otac re​kao, Tut​‐ mo​zis bi mo​gao pos​ta​ti kra​lje​vim dvor​skim umjet​ni​kom, samo ako bi mo​gao po​la​zi​ti ško​lu u hra​mu. U šali sam se pog​nuo pred Tut​mo​zi​som i is​pru​žio ruke u vi​si​ni ko​lje​‐ na, kako se to čini pred od​lič​ni​ci​ma. Nje​go​ve oči za​sja​še, ali je tada uz​dah​nuo i re​kao kako to ne može ni​ka​da biti. Na​ime, nje​gov je otac sma​trao kako je doš​lo vri​je​me da se vra​ti u vo​jar​ne i uči za vo​za​ča boj​nih kola. Znao je već pi​sa​ti ono​li​ko do​bro ko​li​ko se zah​ti​je​va​lo od bu​du​će​ga čas​ni​ka. Moj nas je otac tada na​pus​tio, a Kipu smo čuli kako mrm​lja u ku​hi​nji. Tut​mo​zis i ja smo jeli ko​la​či​će. Bili su mas​ni i slas​ni, a mi do​‐ bro ras​po​lo​že​ni i uži​va​smo u ži​vo​tu. Tada sam još uvi​jek bio sre​tan...

5

Do​šao je dan kada je moj otac odje​nuo svo​ju svje​že opra​nu naj​bo​lju odje​ću i oko vra​‐ ta sta​vio ši​rok ovrat​nik ko​jeg je iz​vez​la Kipa. Po​šao je u ve​lik hram boga Amo​na, prem​da osob​no nije vo​lio sve​će​ni​ke. Ali se ni​šta u to doba nije zbi​va​lo u Tebi ni u ci​‐ je​lom Egip​tu bez nji​ho​ve po​mo​ći i za​uzi​ma​nja. Uprav​lja​li su prav​dom, pa se smi​on čo​vjek ko​jeg je osu​dio čak i fa​ra​onov osob​ni sud, mo​gao obra​ti​ti sve​će​ni​ci​ma za za​šti​‐ tu. U nji​ho​vim je ru​ka​ma bilo cje​lo​kup​no više i vi​so​ko obra​zo​va​nje, a ima​li su i ve​li​‐ kog utje​ca​ja pri pos​tav​lja​nju či​nov​ni​ka na više po​lo​ža​je u upra​vi. Pro​ri​ca​li su vi​si​nu na​plav​nih voda i ve​li​či​nu že​tve, te pre​ma tome i odre​đi​va​li po​re​ze za ci​je​lu zem​lju. Mis​lim da mom ocu nije bilo jed​nos​tav​no po​ni​zi​ti se pred nji​ma. Ci​je​log svog ži​‐ vo​ta bio je li​ječ​nik u če​t​vr​ti si​ro​maš​nih, pa se otu​đio od hra​ma i Kuće Ži​vo​ta. Sada, kao i svi si​ro​maš​ni oče​vi, mo​rao je če​ka​ti u redu iz​van uprav​nog odje​la sve dok ne​‐

kom sve​će​ni​ku ili ne​kom dru​gom ne bude po vo​lji pri​mi​ti ga. Mogu i sada vi​dje​ti te si​ro​te oče​ve, kako čuče u pre​dvor​ju hra​ma, odje​ve​ni u svo​je naj​bo​lje ha​lje, sa​nja​ju​ći po​du​zet​ne sno​ve za svo​je si​no​ve, čez​nu​ći da im bu​duć​nost bude bo​lja od nji​ho​ve vlas​‐ ti​te. Mno​gi od njih pre​va​li​li su dug put ri​ječ​nim bro​dom, no​se​ći hra​nu sa so​bom. Utro​ši​li su svoj ime​tak na pod​mi​ći​va​nje vra​ta​ra i služ​be​ni​ka, samo kako bi stek​li pov​‐ las​ti​cu krat​kog raz​go​vo​ra sa zla​tom is​ki​će​nim, na​mi​ri​sa​nim i po​ma​za​nim sve​će​ni​kom, koji je na​bi​rao nos na nji​hov mi​ris i čas​tio ih opo​rim ri​je​či​ma. Ipak, Amon je traj​no tre​bao nove slu​ge. Kako su ras​li nje​go​vo bo​gat​stvo i moć, po​ve​ća​va​la se i po​tre​ba za pi​sa​ri​ma u nje​go​voj služ​bi. U sva​kom slu​ča​ju, nije bilo oca koji pri​mi​tak sina u hram nije sma​trao bo​žan​skom mi​loš​ću. Oh, do​vo​de​ći dje​ča​ka, da​vao je on dar vrjed​ni​ji od zla​ta! Moj je otac imao sre​će pri svom po​sje​tu, jer je tek bilo proš​lo pod​ne kad je na​išao nje​gov sta​ri drug iz doba ško​lo​va​nja Pta​hor. S vre​me​nom je Pta​hor uz​na​pre​do​vao do po​lo​ža​ja otva​ra​ča lu​ba​nja na fa​ra​ono​vom dvo​ru. Otac se usu​dio obra​ti​ti mu se. Obe​‐ ćao je po​čas​ti​ti našu kuću osob​no i is​pi​ta​ti me. Ut​vr​đe​nog dana otac se po​bri​nuo za gu​sku i naj​bo​lje vino. Kipa je pek​la – i za​no​‐ vi​je​ta​la. Slas​tan mi​ris gu​ske po​te​kao je na uli​cu pa su se tamo oku​pi​li sli​jep​ci i pro​sja​‐ ci kako bi pje​va​njem i svir​kom za​do​bi​li svoj dio goz​be. Kipa, bi​jes​no sik​ću​ći, iz​aš​la je s ko​ma​di​ćem kru​ha na​top​lje​nim u mast za sva​kog od njih i pos​la​la im je smot​ke, te ih na​go​vo​ri​la nek se ra​zi​đu. Tut​mo​zis i ja meli smo uli​cu od na​ših vra​ta da​le​ko pre​ma gra​du. Moj je otac za​mo​lio Tut​mo​zi​sa neka bude pri ruci kada dođe gost, u nadi kako bi i on mo​gao biti po​čaš​ćen paž​njom ve​li​čaj​nog po​sje​ti​te​lja. Prem​da bi​ja​smo dje​ča​ci, kada je moj otac za​pa​lio ka​di​lo i pos​ta​vio ga neka is​pu​ni mi​ri​som ulaz, osje​ća​li smo se sve​ča​no kao da smo u hra​mu. Ja sam ču​vao po​su​du s mi​ris​nom vo​dom i tje​rao muhe s blje​šta​vog bi​je​log plat​ne​nog suk​na koje je Kipa bila spre​mi​la za svoj vlas​ti​ti po​greb, no koje je sada bilo iz​ne​se​no kao ubrus za Pta​ho​ra. Mo​ra​li smo dugo če​ka​ti... Sun​ce je po​la​ko zaš​lo, a zrak je pos​tao svje​ži​ji. Ta​mjan u pre​dvor​ju je iz​go​rio, a gu​ska je tu​ga​lji​vo cvr​ča​la na jami za pr​že​nje. Ja sam oglad​nio, a Ki​pi​no lice se iz​du​ži​lo i ukru​ti​lo. Moj otac nije re​kao ni​šta, ali nije za​pa​lio svje​tilj​ke kada se smr​k​lo. Svi smo sje​di​li na klup​či​ca​ma u pre​dvor​ju i me​đu​sob​no si iz​bje​ga​va​li po​gle​da​ti u oči. Tada sam na​učio ko​li​ko gor​ke tuge i ra​zo​ča​ra​nja mogu bo​ga​ti i moć​ni svo​jom la​ko​um​noš​ću do​ni​je​ti ma​le​ni​ma i si​ro​maš​ni​ma. Ko​nač​no se po​ja​vio sjaj luči na kra​ju uli​ce. Moj je otac sko​čio i ot​hr​lio u ku​hi​nju po že​ra​vi​cu, kako bi za​pa​lio obje ulja​ni​ce. Ja sam po​di​gao vrč za vodu dr​š​ću​ćim ru​ka​‐ ma dok je Tut​mo​zis te​ško di​sao po​kraj mene. Pta​hor, kra​ljev otva​rač lu​ba​nja, sti​gao je skrom​no u jed​nos​tav​noj no​silj​ci koju su no​si​la dva crna roba i pre​dvo​đen de​be​lim lu​čo​no​šom, koji oči​to bi​ja​še pi​jan. Dah​ću​ći i s ve​se​lim uzvi​ci​ma u znak poz​dra​va, Pta​hor je is​tu​pio iz no​silj​ke kako bi poz​dra​vio mog oca, koji se nak​lo​nio i is​pru​žio ruke u ra​zi​ni ko​lje​na. Gost je po​lo​žio ruke na Sen​mu​to​va ra​me​na, kako bi po​ka​zao mom ocu da je ta​kav poz​drav ne​po​tre​‐