Дијелови Литургије: Православни поглед
••••о. Георгије Флоровски Увод
Хришћанство је литургијска вјера. Црква је првенствено богослужбена заједница. Богослужење је на првом мјесту, доктрина и дисциплина на другом.
Lex orandi има привилеговано прво мјесто у животу хришћанске Цркве. Lex
credendi зависи од вјерског искуства и погледа Цркве. С друге стране, хришћанско богослужење је само по себи у великој мјери догматско – оно је богослужећи свjедок Откровењске Истине. Лирски елеменат у богослужењу има потчињено мјесто. Литургијско истицање унутар хришћанства нарочито се очитује у источно-православном предању. И, посматрано са те стране, Источна Црква није ништа друго него вјерни насљедник древног хришћанства. У суштини, највећи дио литургије и вјерских навика хришћанског истока установљено је у раном периоду и са оданошћу је чувано и у континуитету предавано будућим нараштајима. Тачна је претпоставка да ријеч “православље” (Orthodoxy) у својој источној употреби не означава “право мишљење” (како се обично преводи на западу), него управо “право слављење (прослављање)”, тј, првенствено право богослужење. У сваком случају, у предању истока јединство доктрине и богослужења је повезано чврстом свезом. Сама доктрина овдје није у толикој мјери доктринарно учење из учионице колико је она доктрина изречена у храму – богословље више каже са амвона него са катедре. Због тога, оно претпоставља много животнији карактер. Богослужење је, с друге стране, у потпуности ослобођено од емоционализма. Трезвеност срца је његов примарни захтијев. Пуноћа богословске мисли Цркве је постављена у богослужење. То је, вјероватно, најупечатљивија и искључива карактеристика источног предања. Заједничко богослужење и приватна молитва Лична молитва, сама по себи, треба да буде католичанска, тј. прикључујућа и универзална. Срце које се моли узраста да би пригрлило невоље и туге цјелокупног напаћеног човјечанства. Само у овом духу појединци могу да се истински сретну као “браћа”, тј. као живи чланови Цркве, и да се истински сложе око питања која ће као заједница да поставе Господу. С друге стране, можемо рећи да је заједничка молитва такође лична обавеза и одговорност свакога ко има удјела у заједничком благу искупљења. Према томе, у православној Цркви постоје одређена правила јутарњих и вечерњих молитава које би сваки члан заједнице требало редовно да упражњава. Оне су сакупљене у књизи која се зове Молитвеник (Каноник), а представља књигу правила и образаца. Наравно, то је само основни водич који треба да се допуњава спонтаном експанзијом. Примарни нагласак, свакако, није на рецитовању одређених образаца као таквих, већ на духовној концентрисаности вјерника. Уставши из сна, прије него ли започнеш дан, стани са страхом пред Свевидећег Бога. Начини знак крста и реци: У Име Оца и Сина и Светога Духа.
• George Florovsky, “Collected Works, vol.XIII, Ecumenisam, Doctrinal Approach”,
Амин. Призвавши Свету Тројицу, одстој мало у тишини, тако да се мисли твоје и осјећања ослободе од брига овога свијета. Затим изговарај молитве које слиједе без журбе и из свег срца. Ово је увод у јутарње правило. Двије карактеристике се могу одмах уочити. Прво, духовна повезаност и концентарција. Друго, дефинитиван догматски нагласак на самом почетку: призивање Свете Тројице, знак крста, указивање на тајну искупљења. У цјелини, без усхићења или емоција. Само – стајање мирно. Молитве које слиједе су одабране са циљем да нас подсјете на теме које би природно требало узети у обзир при сваком дјелу побожности или их, у најмању руку, не би требало занемарити приликом дневне контемплације. Правило може бити сажето ако је то неопходно. У одјељку на крају јутарњег правила стоји: Приличније је рећи само неке од препоручених молитава са пажњом и ревношћу, него изговорити их све у журби и без неопходне концентрације. Свако може себи изабрати правило према свом специфичном стању, чак и веома кратко, али онда се њега треба држати строго и никада га не укидати или још скраћивати. У томе је суштина послушности и самодисциплине. Спонтана молитва долази тек након вјежбе. А та вјежба је штит против субјективизма у побожности. Молитва није само изговарање установљених обрзаца, она је прво и изнад свега разговор са Живим Богом. Она чак може бити и тиха. Ево неколико карактеристичних савјета у вези са молитвом, установљених од стране руског епископа Теофана (1815-1894), који се сматра компетентним и стручним писцем на тему духовности и побожности. На самом почетку, он предлаже – уколико желимо да се молимо Богу истински и дјелотворно – најприје да се припремимо или да пробамо молитве унапред. Треба да проучавамо текст молитвеника да би били сигурни да разумијемо и осјећамо сваку ријеч, сваки израз, да размишљамо над сваком ријечју и да ухватимо њихов пуни смисао. И тек тада би требало почети са молитвом. Проблем код молитве је како усмјерити пажњу, тј. уочити присуство Бога и не бити узнемираван спољашњим утицајима и овосвјетским бригама. Јер молитва је, у суштини, созерцање. Ријечи молитве треба да буду изговаране тако да могу да говоре са душом. Може се десити да одређена ријеч приграби нашу пажњу и да морамо стати и ослушнути не журећи напријед кроз остатак текста. Но, ово је још увијек први корак. Молитвеници су неопходни у раном стадијуму, но намијењени су само почетницима; они су само почетнице за молитву. Никакав напредак не може бити постигнут уколико се први корак начини у погрешном правцу; но, не смијемо се задовољити само првим кораком. Језик почињемо учити памтећи реченице и фразе, често из књиге. Но, прије или касније почињемо једноставно говорити. То можемо примијенити и на молитву. Најприје учимо некакве шаблоне, изразе и облике. Но, прије или касније почињемо разговарати са Богом спонтано. Сврха вјежбе је да оспособи поједину личност да ступи у конверзацију са Богом. Због тога молитва не може бити ограничена на одређено вријеме или поједине ситуације. Она треба да постане навика или став. Другим ријечима, хришћанин треба да осјећа да је непрестано у Божијем присуству. То је циљ молитвеног вјежбања. Циљ молитве је управо непрестано бити са Богом. Тада Дух почиње говорити у радошћу испуњеном и распламсаном срцу. Колико је само ово далеко од мртвог формализма и “ритуализма” који се тако често приписују предању Истока. Но, нема мјеста својевољној импровизацији. Дух је тај који импровизује. И, то се дешава само у души која је припремљена и извјежбана дугом и постојаном молитвеном вјежбом. Као што се о томе изразио
Свети Серафим Саровски (1759-1833): Ми треба да се молимо само док Дух Свети не сиђе...када нас Он посјети, ми треба да прекинемо молитву. У молитвеној пракси нема „квијетизма”. Потрага за Духом треба да буде комбинована са тешким радом. Молитва треба да буде духовно успостављање новог човјека на мјесту старог Адама. Духовно одвајање од „овога свијета” не повлачи нужно за собом и физичко повлачење или удаљавање. „Овај свијет” је ипак „свијет страсти”. А сврха молитвеног вјежбања је управо да надиђемо зависност од тих безличних страсти и да осигурамо слободу духовне личносности. Доколица је крајњи порок и гријех. И ту нема ни трага пелагијанизма: „добра дјела” нису средство спасења, она су прије плодови послушања; она су дужност, а не заслуга. Сама молитва је „посао”, захтијева цјелокупну ангажованост човјека. Циљ је ишчезнути из своје себичне људске индивидуе и поново се родити као проводник Духа. Молитва значи бити у потпуности посвећен само Богу. У источном предању ријечи „молитва” дато је веома широко и искључиво значење. Научи ме да се молим. Сам Ти моли се у мени (из личних молитава Св. Филарета митрополита Московског 1782-1862). Молитву не треба поистовијећивати са искањем и преклињањем. Молити се не значи „тражити”, иако се увијек подразумијева неко „трагање”. Ту постоје степени и нивои. Почиње се са преклињањем и заузимањем, формулишући потребе и невоље пред Богом. Захвалност долази након тога. Она представља виши, али не и највиши степен. Она на крају води ка непристрасној хвали и дубокој оданости Богу. Када неко дође лицем у Лице са Његовим сјајем и славом, прославља његову величину и не помињући чак дарове које додјељује свијету. Тада се хор људи прикључује хору ангела, који никада нити иште нити захваљује, већ Га непрестано прославља: „Свет, Свет, Свет”. Према томе, молитва према источном предању је првенствено теоцентрична. Источно предање не прихвата никаку дискриминацију: оно претпоставља потпуну једнакост свих вјерника, клирика и лаика за које постоји само један исти циљ – лична заједница са Богом, кроз Исуса Христа Силом Духа Светога. Правила молитве су иста за све. У ствари, Каноник је у оригиналу монашка књига. Једина разлика је у степенима духовног напретка. Сама молитва припада процесу спасења: основна корист од нашег искупљења је представљена и предодређена управо у нашој молитвеној заједници са Богом. Облици могу варирати, али сврха је увијек иста. Свете Тајне и заједничко богослужење Лична молитва је увођење у тајну Цркве. Та тајна се открива кроз заједничку светотајинску службу Цркве. Центар заједничке службе је Евхаристија. Она је тајна или (да употребим аутентичан источњачки термин) Света тајна. Она је двострука тајна, тј. тајна „Пуног Христа”, Главе и Тијела – тајна Господа и тајна заједнице (појам је кориштен, на примјер, од стране Св. Николе Кавасиле у његовом задивљујућем „коментару” на Свети Обред). Рани обичај свакодневног богослужења (о чему свједочи Св. Василије Велики) чуван је у многим парохијским црквама и манастирима чак и у периоду привременог духовног пада (у периоду Просвjетитељства током 18. па све до посљедњих деценија 19 вијека). Но, причешћивало се прилично ријетко, не више од три пута годишње. Али, и поред тога, недjељно присуствовање богослужењу сматрало се као скоро обавезно. Наравно, само присуствовање без
причешћивања не може бити прихватљиво ако правилно разумијемо Тајне. И не би било претјерано тврдити да је у личној пракси вјерника Евхаристија донекле изгубила своје централно мјесто. То се јавило као резултат растуће секуларизације лаика. „Лично” се изродило у „приватно”. Заједнички приступ јавном богослужењу је изгубљен или замијењен неком врстом пијетистичког или чак естетског индивидуализма. Наравно, и клир је крив због таквог занемаривања. Сувише је олако прихватан такав промијењен став и није, као што би требало, подстицано адекватније разумијевање светотајинског богослужења. Постојала је једна очигледна неусаглашеност између догматског учења и молитвене праксе, нека врста молитвеног „психологизма”. Но, ипак током деветнаестог вијека (бар у Русији) појавио се нови покрет ка поновном успостaвљању централног мјеста Евхаристије, и то не само у пракси Цркве него и у личној пракси појединца. То је значило да је и причешћивање постепено постало учесталије. У Русији је то било повезано са енергичним учењем о. Јована Сергејева, познатијег као Св. Јована Кронштатског (1829-1908). Касније у овом вијеку сличан покрет је инициран у Грчкој (најчешће се повезује са „Зои покретом”, братством теолога лаика). Оба покрета су повезана са прикладнијим и истакнутијим учењем о Евхаристији у Цркви. Истинска „светотајинствост” у Цркви првенствено зависи од доктринарне оријентације молитвеног живота. Свете Тајне губе своје право призвање када се „побожност” одвоји од „догме”. У ствари, Свете Тајне су дио и предмет догме. Пораст емоционализма (пијетизма и психологизма) увијек шкоди истинској светотајинској равнотежи у Цркви. Евхаристија је истинско објављивање Христа, „икона” Његовог искупитељског живота и дјела. Она кроз символичне исказе и радње пред сабрање поставља читав живот Господа, од Витлејемских јасли до Маслинске горе и Крста, укључујући Његово васкрсење и Успење, и „предокуша” или ишчекује Његов други славни долазак. То „символично” објављивање није само импресионистички подсјетник на минуле догађаје, већ је оно истинско објављивање – поновно присуство. То предањско учење је присутно на Истоку, бар од Св. Јована Златоустог. Ту нема понављања, јер никакво понављање Посљедње вечере или Распећа није могуће. Јер Евхаристија је свеоубухватнија од историјске Посљедње вечере. Мистично, она се наставља, али се отвара за нове генерације вјерника у нераскидивој заједници Тијела Христовог које је Црква. Христова жртва је универзална и свеукључујућа. На сваком прослављању вјерници и сада као и увијек бивају враћени у Горњу собу, управо у моменат Тајне Вечере. То значи да је, у суштини, свако прослављање (Евхаристија) сама Тајна Вечера. Тајна (тј. Света Тајна) је једна и увијек иста, чак и ако је жртва увијек једна и трпеза је увијек једна. Христос је присутан, и као Свештеник и као Жртва – Који приноси и Који се приноси. Он је незамјењиви и вјечни Служитељ Цркве, истински Првосвештеник Новога Завјета, „у Својој Крви”. „Светотајинска стварност” објашњава величанствено мјесто дато Светој Тајни (Евхаристији, прим. прев.) у животу Цркве. Она је извор и коријен њеног духовног постојања. Допунски аспект Тајне, у исто вријеме, треба, свакако, препознати. Евхаристија, такође, представља величанствено свједочанство хришћанства, свједочанство Цркве о новом братству у заједници спасења и у Спаситељу. Црква није пасивна чак ни док прима дарове спасења. Тајна Цркве је управо у томе да Христос остаје и опстаје у вјернима и да они вјером остају и опстају у Њему. Црква наставља и продужава службу спасења, или је, заправо, Христос
наставља и продужава кроз Цркву и у њој. „Слиједити Христа” није само етичка заповијест. Она подразумијева тајанствено поистовјећивање чланова са Главом. Као тајна Цркве, Евхаристија је, у одређеном смислу, остварење (реализација) Цркве. Црква је узрастајућа „пуноћа” Христа. Она узраста искључиво кроз Свете Тајне. Јединство Цркве је установљено јединством Духа, а вјера је само прималац благодати. Јединство Цркве је дар од Бога, а не људско постигнуће – но, оно такође подразумијева дјелатан одговор од стране оних који су искупљени. Као свети обред, Евхаристија је дјело заједничке молитве, искрени „споразум” између многих да стану и моле се „заједно”. Назив „литургија” (употребљаван на Истоку искључиво за евхаристијску службу) сам по себи упућује на заједничко дјело. Она је „дјело”, а не само ријеч. Веома је значајно и то што су све евхаристијске молитве састављене у множини, укључујући и молитву освећења (анафору), коју говори само служитељ, но очигледно у име вјерних. Јер управо читава заједница треба да „са-узноси” са својим свештеником (или епископом). Ова чињеница је знатно помрачена савременом праксом тајног изговарања анафоре. Та пракса је релативно каснијег поријекла (у сваком случају из времена након Јустинијана, под којим је као таква била формално забрањена, од стране и канона и световног права као потпуно непобожна). Таква пракса се не подудара са самим обредом , јер заједница (или хор) још увијек гласно пјева одређене дијелове једне исте молитве који су неразумљиви ван контекста. Чак је и возглас (ekphoneseis) самог свештеника замрачен оваквим начином изговарања. Но, сам обред и даље остаје непромијењен и јасно указује на здружени карактер молитве. У име читаве Цркве свештеник и даље говори: Помолимо се. То ми у лутургијској употреби има двоструко значење: (1) Наговјештава јединство сабране Цркве, неподијељено братољубље оних који се моле. Ти који си нам дао благодат у ово вријеме да једнодушно, заједнички узносимо молитву Теби. Ово „једнодушно” не означава просто мјешавину мноштва приватних и одвојених молитава. Истинска једнодушност претпоставља одређено међусобно препознавање оних који се удружују и „слажу”. Од појединца се не очекује да се моли као индивидуа окренута себи, већ као члан тијела, мистичног братства у Христу. (2) Литургијска множина има и друго, дубље значење и конотацију: она указује на универзалну пуноћу и јединство Цркве. Јер свака Литургија је прослављање у заједници са читавом Црквом. А духовно, у сваком прослављању читава Црква узима невидљиво али реално учешће – „читава небеска заједница”. То јединство се протеже не само на сав простор, већ и на сво вријеме такође, тј. оно укључује све нараштаје и сва доба. Зато се упокојени помињу на свакој служби. То не представља само присјећање или просто свједочанство нашег људског саосјећања и љубави, већ је то управо увид у мистичну заједницу свих вјерујућих, живих и упокојених, у Христу, заједничком Васкрслом Господу. У том смислу Евхаристија је тајна Цркве, прецизно речено, тајна пуног Христа. Евхаристија је израз не само људског заједништва већ изнад свега Божанске тајне искупљења. Она је првенствено икона Божанског дјела. Евхаристија је, дакле, суштински доктринарни свједок и, стога, потврда благодати Божије. Читав обред је усмјерен ка Богу. Све Свете Тајне и светотајинске службе у Цркви начелно су повезане са Евхаристијском службом. Изворно су све оне савршаване у оквиру Божанске литургије. Све оне су повезане са чланством у Цркви. То је строго наглашено кроз неподијељени обред крштења и миропомазања. Тајна брака је у вези са тајном Цркве („у Христу и Цркви”). Света Тајна покајања је од посебне
важности у молитвеном правилу Цркве. Она садржи двије битне карактеристике. С једне стране, ту је континуирано духовно руковођење своје „духовне дјеце” од стране оца исповједника. С друге стране, постоји посебан обред исповијести (и духовног преиспитивања појединих случајева) и разрјешења. У данашњој пракси, када је Причешће веома ријетко, разрјешење се (бар у Руској Цркви) сматра незаобилазним предусловом за Причешће. Али, у начелу, Света Тајна покајања није директно повезана са Евхаристијом. Но, она се директно тиче чланства у Тијелу, а то је јасно изражено у завршној молитви руског обреда: Измири га и присаједини Светој Цркви кроз Исуса Христа, нашег Господа. Јер, претпоставља се да неуредан живот и свако нарушавање хришћанског правила живљења на неки начин компромитује и ускраћује духовни статус вјерника, због чега је непоходно излијечити га свечаним дјеловањем Цркве. Оба елемента у обреду су битна: исповијест сама по себи, тј, самопреиспитивање онога који се каје, његово покајање и скрушеност или његово “преумљење” (metanoia), и разрјешење од стране свештеника. Покајник мора дубоко у срцу бити “припремљен” за разрјешење, да не би, отишавши код љекара, вратио се неизлијечен. Јер, светотајинско разрјешење није просто изрицање опроста, но првенствено духовно исцјељење. Хришћанско поучавање и проповијед Православна Црква је, углавном, посматрана као сувише литургична, и да је као таква потцијенила важност проповиједи и ријечи. То је очигледан неспоразум. Прво, обред сам по себи је у основи проповијед, једна недвосмислена објава Благе Вијести. Основни нагласак је на Божанском дјелу. Евхаристија је центар јединствене или заједничке молитве. То је уоквирено низом „служби” које редовно треба да изговара сваки члан Цркве, иако је у оригиналу само правило израсло из монашких заједница. У рана времена ове службе су веома често читане и од стране побожних лаика, будући да не захтијевају обавезно присуство свештеника. У савременој пракси све оне спадају под јавна богослужења којима у Цркви началстује свештеник. Иако, у принципу, оне могу бити изречене и од стране лаика и обично их монаси и изговарају приватно (они који немају свештенички чин). Постоји посебна књига којом се регулишу дневне службе током читаве литургијске године. Она се назива Типик тј. буквално „књига правила”. Типик који се употребљава у Руској Цркви води своје поријекло од правила манастира Св. Саве у Палестини (због чега се и назива Јерусалимски Типик). У савременој пракси то правило је сажето и прилагођено локалним условима на различите начине, и само у манастирима је сачуван његов потпуни облик. Принцип је отприлике исти као и са „приватним мољењима” – боље је изрећи дијелове службе са ревношћу и пажњом него немарно прећи све. Оно што је најважније јесте да су све службе првенствено објава Благе Вијести. Оне имају недвосмислен дидактички и доктринарни карактер. Срж службе је у Светом Писму, и већина пјесама и молитава су по своме надахнућу и садржају библијска. Библијски догађаји се редовно цитирају или се на њих упућује. У цјелини, много је више свечаног епа, него ли субјективне лире упркос дефинитивном поетском величању. Текстови пјесама и молитава, символизам обредних радњи и дјела сагласно указују на библијску повијест спасења – стварање и пад, старозавјетно поучавање и припрема, пророчка типологија, оваплоћење и читав Христов живот, и
Педесетница. Количина поуке је можда и прекомјерна. Молитве, у строгом смислу те ријечи, нису најупадљивији дио обреда. Главни нагласак је на величанственим дјелима Божијим. Друго, читања из Светог Писма су утјеловљена у све службе. Псалтир се, природно, редовно изговара. Он треба читав бити прочитан током недјеље (два пута у посту читања су дужа). Новом Завјету је дато више простора него Старом. Типиком је одређено да сваки дан након вечерње службе треба заједници прочитати један одјељак из Новог Завјета, а читав Нови Завјет треба да је покривен током литургијске године. То је, очигледно, нека врста проповиједи. На Јутрењу треба прочитати егзегетску бесједу Св. Јована Златоустог или неког другог од Отаца. Све то као додатак редовним поукама на Литургији. Нажалост, ове упуте се веома ријетко слиједују, осим у манастирима. Но, мисао и наум Цркве је изражен кроз правила, а не кроз њихово занемаривање. Читање светоотачких дјела припада самој сржи служби. Оно је такође врста проповиједи, „проповијед из књиге”. У ранија времена много строжије се придржавало упута и количина поука је била знатнија. Но, постоји растућа тенденција за поновним успостављањем ове древне праксе и њеном комбинацијом са усменом проповиједи. Бесједа, у техничком смислу ријечи, сматра се интегралним дијелом заједничке молитве, нарочито недјељом или у посебним приликама. У средњовјековним црквама проповиједаоница је била један од најупечатљивијих дијелова црквеног здања ( и још увијек јесте у неким храмовима из каснијег периода, у Грчкој и на Блакану). Но, у савремено доба проповијед је изгубила нешто од своје пређашње важности. Не постоји доктринарни разлог за ту промјену. Главни разлог је занемаривање заједнице. У Русији је у деветнаестом вијеку дошло до очигледног оживљавања проповиједи и многе истакнуте бесједнике можемо набројати поименце. У данашње вријеме, снажно буђење проповједништва јавља се у Грчкој, гдје изгледа да и лаици показују све више интереса за проповједништво. Нажалост, ту се јавља и тенденција да се проповједништво развије паралелно са не-литургијским струјама. Бесједе веома често имају мало заједничког са самом службом и то се обично чини намјерно како би се бесједа учинила више везаном за савремене теме и интересовања. На литургији је, што је најжалосније, бесједа премјештена на крај службе, поставши тако додатак служби, умјесто њен интегрални дио, нераскидиво повезан са поукама из Светог Писма. Но, и по овом питању постоји примјетно побољшање. У многим Црквама бесједа је враћена на своје природно и предањско мјесто, одмах након читања Светог Писма, чиме је постала егзегетичнија. И садржи, такође, и додатну литургијску проповијед. У цјелини, заједничка молитва у Источној Цркви намијењена је да буде вјерни свједок величанствених дјела Божијих, а не израз или показивање побожних осјећања. Много је величанствености и достојанства у читавом обреду и поретку. Основна намјера је да се човјек стави пред Бога и да му се представи све што је Бог учинио за њега. У том смислу, богослужење је само по себи укључено у непрекидну причу о Спасењу.
Резиме Основно и искључиво обиљежје источно-православног богослужења јесте предањски карактер. Молитвени облици и стилови су сачувани или, боље речено, кориштени у континуитету вијековима, без неких већих промјена. Спољашњем посматрачу они се могу учинити застарјели и архаични и читав систем богослужења могао би се погрешно протумачити као беживотни дио прохујалог времена. Но, упркос томе, у том процесу континуираног кориштења обред је очуван жив и још увијек представља природан начин спонтаног израза вјерског живота. Унутар предања он је препознат као најадекватнији пренослилац духовног искуства. Основа читавог обреда је у Светом Писму. Библијски идиом се непрестано употребљава у литургијском стварању. Највећи број пјесама и молитви су просто варијације на библијске мотиве (погледај Канон на Јутрењу). Све се креће око искупитељских догађаја из прошлости у којима је егзистенцијално укоријењена читава црквена реалност. Опет, читава структура богослужења је у заједници, и по свом надахнућу и по свом циљу. „Приватна мољења” се користе само да би припремила појединца за узимање удјела у заједници са свим вјернима – у Цркви. Основни циљ читавог богослужења је успостављање и овјековјечење интимне заједнице са Богом, у Исусу Христу, и у заједници Његове Цркве. Основни нагласак је духовни: циљ хришћанског живота је стицање Духа Светога, Утјешитеља којим су вјерни утврђени у заједницу Цркве. Не постоји разилажење између обреда и „духа”, будући да је и сам обред надахнут. Са енглеског превела Стојана Валан
